DVE MEDITACIJE

Pomaganje jednom reči

Kada mi se odjednom u umu pojavi jedna reč, jedna odlučujuća reč, tada sam u jednom kretanju, koje dovodi do uspeha, i to odmah. Tada se pomoć nekome ograničava samo na jednu reč. To je sve. Čim nađem ovu reč, sve se dešava dalje samo od sebe.

To ću uraditi sa vama kao jednu vežbu. Ali, možda ću prvo to da demonstriram. Da li neko imam neki problem, koji želi da reši?

Jedna žena se javlja.

HELINGER, obraća se ženi kada je sela pored njega: Zatvori oči.

Nakon nekog vremena u tišini: Postoji jedna reč. Reći ću ti je. Nakon toga je reci u sebi, neka deluje i idi nazad na svoje mesto. Reč je: „Dolazim“.

HELINGER: Da li još neko želi da reši neki problem?

Jedna žena seda pored njega.

Zatvori oči.

Nakon nekog vremena u tišini: Postoji jedna reč. Ta reč je: „Dovoljno“.

Pozivam majku sa detetom da priđe.

Jedna žena, sa malim detetom, koje spava u nosiljci na njenim grudima, prilazi i seda pored Helingera.

HELINGER, obraća se grupi: Da li postoji nešto lepše od ovog prizora? Ne postoji.

Obraća se ženi: Ne treba da zatvoriš oči. Pogledaj svoje dete i reci mu: „Dušo moja“.

Dete se naglo okreće, zatim okreće glavu i nastavlja da spava.

Oboje se smeju.

HELINGER: OK, dobro.

HELINGER, obraća se grupi: Sada ćete na ovaj način vežbate kretanje sa Velikom Dušom.

Zatvorite oči i pogledajte dete, svoje ili nečije drugo, sa kojim ste bliski. Idite ka kretanju prihvatanja, u jedno kretanje Velike Duše. Bez namere, jednostavno tako. Čekajte na jednu reč, samo jednu reč, na koju čeka i dete. Kada se pojavi, recite mu ovu reč. I videćete dejstvo. To je uvek samo jedna reč, koja usrećuje.

Nakon nekog vremena: OK.

Ove reči imaju uvek dvostruko dejstvo, naravno momentalno i na vas. Te reči su uvek kretanja ljubavi, kretanja koja se otkrivaju u ovim rečima.

Pomaganje jednom jedinom rečenicom

Šta se odvija u duhovnim porodičnim konstelacijama? Jedan klijent predstavi problem i pritom nabraja određene osobe. Obično su to roditelji, partner i deca. Oni su najbliži. Ali, mogu i neki drugi ljudi pritom da budu nabrojani. Zatim to posmatram u sistemu. To znači, zamišljam ljude koji pripadaju i svima sam jednako okrenut. Postavim se u odnosu na njih na neko rastojanje, bez nekih određenih namera, bez bojazni. I onda čekam na neki znak.

Ovaj znak pomaže svima jednako. Znači, on se ne odnosi isključivo na ono što pomaže klijentu. On pomaže svima u sistemu jednako. To je znak da je u pitanju rečenica, koja dolazi od kretanja duše.

Kada je ova rečenica otkrivena i rečena, sve je gotovo. Svaka dodatna reč je višak! Svaka dodatna reč bi oslabila snagu ove rečenice.

To je najlepši način da se nekome pomogne. Ovaj način prevazilazi i ove nove, duhovne porodične konstelacije. Ali, samo na određeni način, kada su u našoj unutrašnjoj slici, svi članovi sistema jednako prisutni. 

Rado bih ovo vežbao sa vama i to najbolje kao supervizor. To znači, da ne iznosite nešto lično, nego da iznesete slučaj nekog klijenta. Na njegovom primeru ću da demonstriram ovakvo pomaganje. I to neću samo da demonstriram, nego ćemo i svi da učimo, kako možemo da se prepustimo takvom jednom kretanju koje pomaže. 

Šta god da se pritom dogodi, pomoći će nam na mnogo načina. Dolazimo u neko drugo stanje. Potpuno je jasno, da ovde ne možemo ništa da želimo. Ove rečenice ne možemo da izmislimo. One će nam na fenomenološki način biti podarene.

OK, da li je jasno sve šta sam rekao? Ko ima takav jedan slučaj, koji bi hteo ovde da iznese?

Primer: 12-godišnji dečak koji ima tik

HELINGER (učesniku, koji želi da izloži jedan slučaj): O čemu se radi?

Učesnik: Jedan 12-godišnji dečak je došao kod mene i moje supruge. Ima jedan tik. Žmirka očima i nekontrolisano pokreće ruke.

HELINGER: Ko je tačno došao kod tebe?

Učesnik: Prvi put je došao sa majkom i sa bratom.

HELINGER (nakon razmišljanja neko vreme): Znači, naveo je samo to dete i njegovu majku.

HELINGER (učesniku): Šta si izostavio?

Učesnik: Otac je došao drugi put.

HELINGER: OK, dobro.

Učesnik: Drugog puta smo radili samo sa ocem i sa majkom.

HELINGER: Dobro. (obraća se grupi): Hajde sada da zamislimo sledeće. Kada se ovo dete ovako kreće, kada ovako pokreće ruke i žmirka, hajde da pogledamo sa njegovog mesta. U šta gleda ovo dete? Koju osobu gleda? Koju osobu koju roditelji ne gledaju? Umesto da gledaju tu osobu, oni gledaju u dete.

Učesnik potvrđuje.

HELINGER, grupi: Sada ćemo da zamislimo čitav sistem: ko pripada i ko čeka na to da ga pogledaju, ko čeka na saosećanje, na ljubav. To bi bila pozadina.

Sada ćemo da zatvorimo oči i da se sa ovim stavom okrenemo celom sistemu, svemu smo okrenuti sa ljubavlju. Onda ćemo da sačekamo, da li će se možda pojaviti ta odlučujuća reč ili odlučujuća rečenica.

Helinger se duboko koncentriše.

Nakon nekog vremena: Imam jednu rečenicu, jednu sasvim neočekivanu rečenicu, koju niko ne bi mogao da izmisli.

Obraća se učesniku: Kada te opet posete, svo troje, reci dečaku da kaže roditeljima: „Zaboravite i mene“.

Učesnik potvrđuje, pogođen.

HELINGER: Onda ih odma pošalji kući. Da, odmah si osetio snagu rečenice.

Obraća se grupi: To možemo da vidimo na njegovom licu. Čak smo i mi osetili tu snagu.

Obraća se učesniku: A dečaku je sada bolje.

Učesnik potvrđuje.

Meditacija: Naša sopstvena rečenica

Zatvorite oči. Idite, u sebi, na neko vreme svojoj porodici, i budite sa svima, koji joj pripadaju. Stanite u red, na svoje mesto, baš na svoje mesto. Ostanite tu. Osetite povezanost sa svima. Osetite kako vas sudbine vaših porodica očekuju, kako očekuju nešto od vas, što donosi mir i pomirenje sa onim što je bilo i što jeste.

Dok ste tako izloženi svima, kao i njihovim sudbinama, ali uvek na svom mestu, sačekajte neko vreme, nakon kojeg možete svima nešto da kažete: jednu rečenicu, vašu rečenicu. Rečenicu kažite ne samo njima; ona se odnosi i na vas. Niste vi ti, koji tu rečenicu treba samo da kažu, jer ta rečenica, koja vam je poklonjena, pogađa i vas. Pošto se ona tiče i vas i pošto imate mogućnost da se sa njom složite, svima ćete doneti olakšanje. Ova rečenica vas povezuje sa svima, na najdubljem nivou.

Nakon nekog vremena: Možda ste našli takvu jednu rečenicu. Daću vam jedan primer, za takvu rečenicu. Neko, na primer, može da kaže, dok posmatra svakog u porodici: „Ostajem ovde“.

BUDUĆNOST

Budućnost je već prisutna sa nama, jer šta god da radimo, usmereno je ka nekom cilju, proizilazi iz neke namere, želje, potrebe. Ali to, u čije ime delamo, još uvek nije tu, nije postignuto i zato snažno deluje na sadašnjost. Čak i oni koji kažu da žele  upotpunosti da budu ovde i sada, to „ovde“ i „sada“ je pred njima u budućnosti, kao jedan cilj. Sve naše nade, ljubavi, planovi i pripreme su usmerene ka napred, ka ispunjenju, koje je još uvek negde u budućnosti.

Ponekad se pribojavamo budućnosti, kao da je u pitanju neka određena, kao na primer smrt ili neodređena kao gubitak ili bolest. Čudno zvuči ali je istinito, da se ponekad plašimo sreće i ispunjenja. Tada u dubini duše osećamo da takva sreća i takvo ispunjenje nešto od nas zahteva i da može da bude ispunjena samo kada nešto sadašnje ostavimo iza nas. U ovoj neizvesnosti se bojimo da bismo mogli da prokockamo svoju budućnost.

Budućnost sadrži dve stvari – traži, kako bolne i teške stvari, ponekad i maksimum od nas, tako nam donosi olakšanje i mir i ono što nas najdublje ispunjava. Ko je za obe strane otvoren i voljan da se suoči i sa jednim i  sa drugim, imaće veliku budućnost ispred sebe.

Mnogi samo sanjaju o budućnosti, ali se ne usuđuju da krenu ka njoj i da delaju. Tada budućnost postaje zamena za sadašnjost. Mnogi takođe pokušavaju da izbegnu sadašnjost i moguću budućnost, kroz jednu praznu nadu u „bolju budućnost“. Takva budućnost postaje neprijatelj sadašnjosti.

Budućnost možemo sebi i da poklonimo. Zaljubljeni poklanjaju sebi budućnost kroz, na primer, zajedničke planove a posebno kroz planove kada očekuju dete. Roditelji poklanjaju svojoj deci budućnost, tako što se brinu za njih i pripremaju ih za budućnost; takođe i deca poklanjaju roditeljima budućnost, tako što se roditelji mogu na njih osloniti u starosti. Pokloniti sebi budućnost je pravi cilj ljubavi i već sada čini našu budućnost bogatijom.

FENOMEN FUDBAL

(od Hermana Furtmajera)

U osmini finala svetskog prvenstva 2010 igra Nemačka protiv Engleske. Sedim ispred televizora, rezultat je 2:1 za „nas“. Napetost raste, ruke se znoje , srce lupa, puls je ubrzan i disanje isprekidano.
Odjednom se pitam, šta se to dešava sa mnom? Sedim ispred televizora, u dalekoj južnoj Africi, 22 ljudi trče za loptom, jedan glavni sudija i 2 linijska regulišu događaj.
Radi se o svemu – o mom poreklu, skupini kojoj pripadam, mojoj zemlji, Nemačkoj, o preživljavanju plemena. Telesne reakcije ukazuju na borbu. Druga grupa, druga zemlja će biti poražena, mora biti pobeđena. Samo oni koji „prežive“, idu dalje.
Odakle dolaze te reakcije tela? Da li se telo seća praistorijskih sukoba plemena, kod kojih se, logično, uvek radilo o životu i smrti?
Bert Helinger mi je pomogao da nastavim sa razmatranjem dalje. On je saznao, da se svako sa dobrom savesti drži svoje grupe i da je brani. Tako zaslužuje pravo na pripadnost i zaslužuje poštovanje.
I moje telo definitivno reaguje na grupu Nemačke i ne osećam ni tugu, niti bol, kada Engleska ispadne. U začaranom krugu dobre savesti, povezan sam sa svojim plemenom, a sa drugim, u ovom slučaju Engleskom, sam u konfliktu dok ga ne porazimo, odnosno dok ga ne uništimo.
Po mom mišljenju, mnogi muškarci preživljavaju stare, duboko ukorenjene borbene obrasce. Telo ih još uvek poznaje, iako mnogi intelektualci veruju, da su daleko iza nas.
Ko ne oseća ovu želju za uništavanjem, on pati od jedne skrivene agresije i ne primećuje, da je njegovo mirno ponašanje samo kamuflaža.
Kako mogu da se rešim napetosti i nemira, osim ukoliko obavezno želim u tome da ostanem i da naškodim svom srcu – nego samo sa jednom drugom, lošom savesti, pri čemu ću izneveriti ceo proces i svoju zemlju. U vreme plemena, ovakvo ponašanje je značilo isključivanje, gubitak pripadnosti – smrtnu kaznu.
Tada dolazim do jednog uvida. Zamišljam kako jedan engleski navijač sedi opčinjen ispred TV-a i sa dobrom savesti podržava svoju zemlju. Kakva su njegova osećanja, u odnosu na fudbal? Kakva su osećanja svih ostalih navijača na svetu? Ona su poprilično slična mojima, osim možda par karakternih crta – niko nije bolji niti lošiji, kada se grozničavo navija i podržava sopstveni tim.
I sada, počinjem da posmatram muškarce iz oba tima, kako se bore, daju sve od sebe – i gledam na sve podjednako. Motiv im je zajednički.
Ko će pobediti ili izgubiti – to nije tako važno. Polako pravim distancu. Ja više nisam deo toga, meni se neće ništa dogoditi ispred televizora i upravo pomeram svoje dosadašnje granice. Fizičke senzacije popuštaju, ruke se više ne znoje, lupanje srca je normalno, polako se opuštam. Ne trebam nikoga da pobedim, da uništim niti da pobegnem.
Nakon dugog vremena, i dalje važi to drevno, uvek ponavljano -  klanovi, plemena, sela, religije, države su se međusobno borile iz različitih razloga. Muškarci su prvenstveno pokušavali svim sredstvima da pomognu svojoj grupi u pobedi i time u preživljavanju.
To je jedna stara igra, koja je u fudbalu kultivisanija i prefinjenija, ali se radi o napadu, odbrani, čuvanju pozicija, odnosno, radi se o svim ritualima borbe za preživljavanje i o želji za uništavanjem.
Mnogi muškarci ga vole, ali i neke žene.

DESNO I LEVO, DRUGE DIMENZIJE II

Meditacija

Sada ćemo u meditaciji da krenemo na jedno putovanje, kojim ćemo obe razdvojene strane da povežemo. Istina je da je sve istovremeno i muško i žensko. Pitanje je samo, kako ih spojiti? Kada nam ovo pođe za rukom u različitim poljima, onda će nam poći za rukom i jedinstvo muškarca i žene u nama samima i u našim partnerskim vezama.

Desno i levo

Zatvorite oči. Usmerite pažnju na desnu i na levu ruku. Razdvojite ruke i okrenite dlanove na gore. Neka vam ruke dodiruju butine. Opustite se.

Sada prvo osetite jednu ruku, pa drugu. Koja je jača? Koja je slabija?

Bez gledanja u ruke, gledajte unapred dok se ne povežu.

To znači: jedna ruka će ojačati, baš kao i druga. Sačekajte, sve dok ne prestanete da mislite više na jednu ili na drugu, dok desno i levo ne postanu jedno – beskonačno jedno. Ovde teče jedan proces u kojem se suprotnosti gube. One postaju jedno.

Gore i dole

Sada ćemo da uradimo isto sa gornjom i donjom stranom. Prvo pogledajte na gore, pa onda na dole. Gde u vašem telu prolazi linija razdvajanja? I sada čekajte dok se obe strane ne sjedine. Osetićete razliku u sebi, kada vam pođe za rukom da ih sjedinite.

Otac i majka

Sada ćemo isto da uradimo sa ocem i majkom. Osetite neposredno u vama očevo mesto i majčino mesto. Ko je od njih dvoje zapostavljen i ostavljen u pozadini?

Sačekajte, dok oboje, u jednom unutrašnjem kretanju ne postanu jedno, jednako i jedno istovremeno.

Partnerska veza

Sada ćemo da prenesemo ovo kretanje na našu vezu sa partnerom. Ko ili šta u vezi stoji u prvom planu? Ko ili šta stoji više u pozadini? Da li je nešto više levo, nego na desno? Ko ili šta je više gore nego dole?

Sada im dozvolite da priđu jedno drugom, oboje jednako važni. Osetite promenu, kada se oboje spoje u sveobuhvatnoj ljubavi.

Bog i svet

Sada se krećite ka još jednoj suprotnosti, koju možemo da uporedimo sa levo i desno, gore i dole – suprotnost između Boga i sveta.

Pustite da u vama poteku jedno ka drugom, u jedinstvo, bez razlike; budite sa oboje  istovremeno jedno, u svakom pogledu.

Još neka razmatranja

Ovakve stavove prenesite sada i na druge suprotnosti. Ovde ću ih samo ukratko spomenuti.

Zdravlje i bolest

Kada želim da se rešimo neke bolesti, tada se ponašamo na muški način. Kada se sa njom pomirimo, ponašamo se na ženski način. Kada obe strane smeju istovremeno da teku, zdravlje i bolest deluju zajedno i postaju jedno.

Život i smrt

Život ima ženski oblik a smrt muški. Šta se dešava sa nama, kada oboje u našim osećanjima smeju da teku zajedno, u jedinstvu?

Naš život će biti opušten i pun. Živimo ga, suočeni sa smrti. Tada će i naša smrt da bude potpuna kad joj dođe vreme.

Pre i posle

U smislu vremena, prošlost ima ženski oblik. U vremenskom smislu, ona je završena. Ono što dolazi je muškog oblika. Kada smo stalno okrenuti budućnosti, tada delamo muški. Kada nama vlada prošlost, tada čekamo, bez delanja. Obe strane su neophodne i same za sebe nemaju efekta.

Kako postaju jedno? U sadašnjem trenutku.

Desno i levo, druge dimenzije

Postoje dve hemisfere mozga, koje se jedna drugoj suprotstavljaju. Istovremeno se i suprotstavljaju i dopunjuju. Suprotstavljaju se, jer su odvojene. Suprotstavljalju se i zato što imaju različite funkcije.

Mi imamo konstantne poteškoće jer se uvek više oslanjamo na jednu hemisferu mozga. Rešenje je u tome da se one ujedine, da se oslanjamo na obe, bez razlike i podele. To je ono što je već opšte poznato, površinsko.

Sada dolazi nešto drugo. U Bibliji piše: „Bog je stvorio čoveka prema svom liku“. Nakon toga dolazi nešto nejasno, što nas zbunjuje: „Stvorio ih je kao muškarca i ženu“.

Znači, kod Boga, ako se tako nešto uopšte sme reći, obe hemisfere mozga su bile spojene.

Kod nas su odvojene. Nasuprot Bogu, pojavljuju se muškarac i žena, za nas odvojeni. Jer, niti je sam muškarac, niti sama žena stvorena po božijem liku. Samo zajedno odgovaraju božijem liku.

Znači, sam muškarac je nepotpun. Samo je sa ženom ceo. Ali, pravi razliku između sebe i žene. Isto važi i za ženu. Ljudska bića postaju potpuna samo kada u sebi mogu da ujedine i muško i žensko – u svakom pogledu.

Postoje mnoge razlike, koje prepoznajemo kao razlike koje se ispoljavaju između muškarca i žene. Na primer, razlika između tela i duha. Umesto „žena“ – kažemo „telo“ a umesto „muškarac“, kažemo „duh“.

U ovom smislu je duhovni put, koji negira telo, ustvari negacija ženskog na više načina. Zbog toga su mnogi duhovni putevi štetni za telo. Oni negiraju jedinstvo muškarca i žene i daju prednost jednom u odnosu na drugo.

Isto se dešava i sa hemisferama mozga. Jedna je muška, druga ženska. Isto važi i za „gore“ i „dole“, odnosno za nebo i zemlju.

Pitanje je samo: šta ih spaja?

Zatvorite oči i osetite:

-       Koja strana vam je jača: desna ili leva

-       Šta je kod vas jače, dole ili gore?

-       Šta je jače – veza sa ocem ili sa majkom?

Ako imate decu različitog pola: sa kojim je veza jača – sa sinom ili sa ćerkom?

Da li ste mogli da osetite razliku?

NOVE PORODIČNE KONSTELACIJE: KRETANJE VELIKE DUŠE*

Uvod: Ljubav Velike Duše

Srdačno vas pozdravljam na ovom jednodnevnom kursu u jednom intimnijem okviru – to ima veliku prednost. Radi se, kao što je najavljeno, o novim porodičnim konstelacijama. Šta to znači?

Nove znači – veće i šire. Šta je veće i šire? Ljubav je veća i šira. Ovde se radi o ljubavi koja premašuje granice koje joj mi obično postavljamo. To je ljubav na nivou Velike Duše.

Granice ljubavi

Naša ljubav je ograničena našim osećajima krivice i nevinosti. Svako ko se oseća nevinim, nekoga isključuje. Pošto se tako oseća bolje, on nekoga isključuje. Kada smo nevini, imamo dobru savest. Znači, našu ljubav ograničava naša dobra savest.

Celom zapadnom civilizacijom je vladala savest, dok se ja nisam pojavio. Naime, spoznao sam, da je savest uzrok svih velikih konflikata. Svi veliki konflikti su vođeni dobrom savesti. To ide čak dotle da neko opisuje svoju savest kao božiji glas koji se obraća njegovoj duši i koji obavezno mora da prati.

Šta znači, pratiti svoju savest? Vrlo često to znači boriti se sa drugima. Ko prati svoju savest, ima jednu predstavu o Bogu, u čije ime se bori sa dobrom savesti protivnika, koji imaju nekog drugog Boga. To sam objasnio malo grubo, ali u suštini se to u ovom slučaju dešava.

Mogli smo da vidimo u novim porodičnim konstelacijama, da postoji jedno kretanje Velike Duše koje spaja ono što je bilo razdvojeno, tako da se razlike između dobrog i lošeg gube.

Ovde se pojavljuje veća ljubav, koja sve odobrava, onakvo kakvo jeste, u skladu sa onim silama, koje zaista vladaju svetom. Ova velika ljubav je jedna čista ljubav bez ega, jer sve podjednako obuhvata, uključujući i nas same.

Sve počinje sa odnosom sa majkom

Ljubav je sasvim jednostavna. Potrebno je samo nekome da priđemo, to je sve.

Jedan od osnovnih uvida, koji je u osnovi novih porodičnih konstelacija, je: sve počinje sa majkom. Tamo gde je odnos sa majkom dobar, funkcioniše i sve ostalo.

Za to naravno postoje određene prepreke. To ne znači da mi možemo da odlučimo da li volimo majku ili ne. Jedna takva odluka je kao humor - ili ga ima ili ga nema. Jedna takva odluka ne donosi ništa. Dobar odnos sa majkom je poklon duše. On funkcioniše kada pratim određene uvide, koji su veoma važni u nekoj situaciji. Važno je na primer, da majka bude prihvaćena od svoje majke jer problem može da se proteže i do prethodne generacije. Zbog toga su ovde nepotrebne bilo kakve želje i prebacivanja, kao na primer, da majka treba da bude drugačija nego što jeste. Kao majka, bila je savršena.

Meditacija: Naša majka

Zatvorite oči. Krenite ka majci, takvoj kakva jeste. Najveći poklon, naš život, dobili smo preko majke, baš preko nje. Preko nje nas je stvorio Bog. Nijedan čovek nije stvoren neposredno od Boga, svaki je stvoren samo preko svoje majke i svog oca. Ta stvaralačka sila se pokazuje veoma konkretno. Nema potrebe da je tražimo na drugom mestu. Ona je neposredno ispred nas. Ova sila nas je dočekala u majčinom naručju. I tako se prepuštamo ovoj velikoj ljubavi, ovom velikom poklonu.

Sreća je ogromna kada smo povezani sa majkom. Šta radimo onda sa srećom? Uživamo u njoj – i to odmah!

Život i smrt

U osnovi ovog rada su dve različite dinamike. Jedna vuče na dole, u smrt. Druga vuče na gore, gde su život i ljubav.

Ali i to što vuče na dole je ljubav, ali jedna slepa ljubav. Kod mnoge dece možemo da vidimo, da ih ta ljubav vuče na dole, jer preuzimaju nešto od svojih roditelja. Time su upleteni u nešto što im ne pripada. To pripada roditeljima.

Velika je umetnost i veliko ulaganje svakog pojedinca, da se oslobodi kretanja koji ga vuče na dole u smrt, koji ga vuče tako da nešto tuđe doživljava kao svoje i da se kreće na gore, ka toj drugoj ljubavi. Pored toga, treba obratiti pažnju na nekoliko stvari. Te stvari pripadaju osnovnim uvidima sa moje strane, koji omogućuju ove nove porodične konstelacije.

Osećaj krivice

Zašto je neko povučen na dole, u smrt? Često zbog osećaja krivice. Vir koji vuče na dno se često javlja zbog osećaja krivice. Taj osećaj krivice nastaje pre svega jer hoćemo da se rešimo nečega što nam pripada. Ili na primer, kada polažemo posebno pravo na život a drugima ga uskraćujemo. To bi bilo kao da kažemo: „Ja smem da živim, a ti ne“, kao što se to, na primer, događa kod abortusa. To je jedan ekstreman primer. Ali takve primere vidimo u mnogim drugim odnosima u porodici.

To znači, polažem pravo na nešto, što nekome drugom uskraćujem. Tada se osećam krivim, mada ne uvek svesno. Ali, postoji jedno mesto u duši koje to spozna i odmah reaguje. To je ta druga savest, nesvesna savest. To je jedan od mojih osnovnih uvida – da postoji savest, koje nismo svesni.

Dinamika savesti koja vodi ka smrti

Postoji savest koju osećamo, koje smo svesni. Osećamo je kao krivicu i nevinost. Ova savest je povezana sa pripadnosti našoj porodici. Pored nje, postoji jedna nesvesna savest, koja prati dva osnovna zakona.

Prvi zakon je: svako, ko pripada porodici, ima isto pravo da pripada. To znači: u jednoj porodici, svako ima isto pravo da joj pripada i da živi. Tamo gde je ovo pravo uskraćeno, povlači one, koji to pravo uskraćuju, ka onima kojima je to pravo uskraćeno. Dakle, povlači ih u smrt.

To se ispoljava na različite načine, na primer, kao niz nesrećnih slučajeva, bolesti ili čak samoubistvo.

Kada neko dete oseti ovakvo kretanje kod svog roditelja, može da kaže: „Bolje ja nego ti“. Tada dete biva povučeno u smrt, pri čemu preuzima na sebe krivicu koja pripada roditeljima. Dalje, ovakvo kretanje se ispoljava u različitim situacijama, na primer kroz anoreksiju i na skriveni način i kroz bulimiju. Takođe i kroz bolesti dece, poteškoće sa njima i kroz nesrećne slučajeve. Deca to rade iz ljubavi. To je ta slepa ljubav, koja vodi ka smrti.

Kada to razumemo, tada zavisi od nas da li ćemo se usuditi da se prepustimo kretanju koje nas vodi ka gore u život i odvaja od one koja vodi na dole u smrt. To je druga ljubav. To je kretanje Velike Duše.

Kretanje Velike Duše

„Kretanje Velike Duše“ – tako se nazivaju nove porodične konstelacije. „Kretanje Velike Duše“ znači: svi smo jednako uključeni u kretanje ljubavi. U tome je razlika. To je velika ljubav, za sve jednaka.

Kada se prepustimo ovoj ljubavi, tada smo oslobođeni one male, uske, koja nas vodi ka smrti, jer se na ovoj ravni možemo odvojiti od porodice. Ali, ne tako da je odbijamo, nego tako da prihvatamo sebe sa svim što nam pripada, sa iste ravni i jednako sa ljubavlju doživljavamo. Na ovoj ravni nema mesta za krivicu.

Ispaštanje

Na ovoj ravni ne postoji ni kretanje koje želi da se reši krivice. Kao, na primer, kroz ispaštanje. To je takođe dinamika koja vodi ka smrti. Ispaštanje znači uvek: naškodio sam sebi i naškodio sam drugima. Kada se rešimo ovog kretanja, ostavimo je iza sebe, dolazimo do te više ravni, na kojoj nam je sve uredu, takvo kakvo jeste. Zbog toga, na ovoj ravni nismo zabrinuti ni za nas same ni za druge.

Meditacija: Pogled na sreću

Zatvorite oči. Idite ka svojoj duši. Istovremeno, pogledajte samog sebe, iz sebe ali sa jedne udaljenosti. Znači, istovremeno ste i posmatrač i posmatrani. Posmatrajte same sebe sa jedne udaljenosti i pratite kuda se kreće onaj kojeg posmatrate. Posmatrajte kuda ga vuče i gledajte u tom pravcu, posmatrajte šta se dešava i koje kretanje dolazi kao odgovor. Tada dozvolite onome, koji tone na dole, da gleda na gore, u daljinu, ka svetlu, u nešto daleko i oslobađajuće – u sreću.

Kretanje Velike Duše ima nešto lepo i oslobađajuće. I tako je jednostavno. Nesreća je komplikovana. Sreća je jednostavna.

*Bukvalan prevod  bi bio „Kretanje Duha“. Meni samoj to nije bilo jasno, pa sam izabrala (u konsultaciji sa Ivom), ovakav naziv, da bude svima jasno da se radi o Velikoj, Zajedničkoj Duši, tj Izvoru.

DRUGA LJUBAV

Kada sretnemo nekoga ko dolazi iz jedne druge kulture, koji pripada nekoj drugoj religiji i koji je na mnogo načina drugačiji od nas, tada moramo da priznamo da su ti ljudi, iako potpuno različiti od nas – nama jednaki. Moramo da priznamo da ne postoji nijedna bolja kultura niti religija, nijedna bolja rasa, niti bolji narod. Tada možemo da se otvorimo za to nepoznato, bez ikakvog otpora. Tada dolazimo do Druge ljubavi*, koja spaja ono što je bilo razdvojeno.

Isus kaže: „Volite svoje neprijatelje“. On je takođe razjasnio šta to znači. Ali drugačije nego što to mi mislimo. Kada bi jedan prišao svom neprijatelju i rekao: „Volim te.“, onda bi dobio šamar. I to sa pravom. To je nametljivo, bez poštovanja i potpuno arogantno. Kada Isus objašnjava šta to ustvari znači, uzima za primer svog nebeskog Oca. On kaže: „Volite i budite milostivi kao moj nebeski Otac. On obasjava suncem i dobre i loše a kiša pada i na pravedne i na nepravedne.“ Kada to u sebe primimo i isto primenimo, tada odjednom naše Sunce obasjava sve ljude, sa svim njihovim razlikama i tada priznajemo da je svaki od nas na nekom drugom, višem nivou – jednak. To je ljubav koja nas na najdubljem nivou spaja. Kada tome verujemo i kada mu se prepustimo, kakav uticaj ima to u našem svakodnevnom životu, na primer u našoj porodici ili u našoj vezi?

Kroz porodične konstelacije je još nešto izašlo na videlo: kroz njih osvestimo puteve, kojima možemo i moramo da idemo, koji naše dosadašnje razumevanje nadaleko premašuju. Možemo na primer da vidimo, da u jednoj porodici u kojoj su mnogi stradali u Holokaustu, deca instinktivno priznaju zločince. Oni odjednom preuzimaju njihovu energiju. Zašto? Jer su u toj porodici zločinci isključeni. 

Šta god da isključujemo, to ima moć nad nama.

I obrnuto – u porodici zločinaca, deca zastupaju žrtve. Zašto? Jer u takvoj porodici žrtve nisu priznate, jer nisu prežaljene.

Daću jedan primer. Šta bi se dogodilo, kada bismo u Nemačkoj, Hitleru i njegovim sledbenicima dali mesto u našim srcima? Kada bismo ih priznali kao ljude kao što smo mi, koji su pratili svoju savest, koji su bili zarobljeni u svojoj savesti i u njenoj službi izvršili užasna dela? I kada bismo istovremeno gledali na njihove žrtve, podjednako svakog pojedinačno posmatrali i osetili da je to bila njegova sudbina? I kada bismo im odali počast i sa njima tugovali? I kada bismo na isti način sa zločincima tugovali? Šta bi se desilo u našoj duši? To je Druga ljubav. Tada prestaje svaka samopravednost. Oholost je tada okončana. **

Sada sam otišao u jednu, takoreći, duhovnu dimenziju. Ali u osnovi je ona krajnje ljudska. 

*Helinger govori često o Jednoj i o Drugoj ljubavi. Jedna ljubav se odnosi na ljubav između dece i roditelja i između partnera. Druga ljubav se odnosi na naš razvoj i napredak. Do te ljubavi dolazimo kada izdajemo savest porodice u kojoj smo rođeni, zarad nečeg novog, što će nas proširiti i obogatiti. Druga ljubav nastupa u partnerskom odnosu, kada oboje, zarad sopstvenog napretka, izdaju svoje porodice iz kojih dolaze i u svojoj duši daju mesto nečem novom, nečem što je pre bilo strano a oslobađaju se starih i ograničavajućih verovanja i načina življena. Ko to odbija, odriče se sopstvenog napretka. Ostaje zarobljen u svojoj porodici rođenja i u osnovi ostaje zauvek dete. Dalje, Druga ljubav znači da našem partneru kažemo: „Volim te i volim ono što nas vodi“. Druga ljubav znači da našoj sudbini i sudbini našeg partnera kažemo „Da!“. Kroz to postajemo blagi i pokorni. Dalje se to prenosi na sve ostale ljude.

**Iako je on ovde pričao o Nemačkoj i njenoj teškoj sudbini, mislim da bi isto moglo da važi i za Srbiju. Pa i na dalje...