RODITELJI I DECA

Strahopoštovanje prema životu

Partnerske veze su u vezi sa životom. Preko partnerske veze se život prenosi dalje. Odakle parovima život? Da li im pripada? Ili samo teče kroz njih? Život protiče kroz njih izdaleka.

Nazavisno od toga kakvi su lično muškarac i žena, život teče kroz njih ka ispunjenju. Muškarac i žena predaju dalje celokupan život, kao što su ga i sami dobili od roditelja i kao što su ga i roditelji njihovih roditelja dobili izdaleka.

Znači, život je nezavisan od toga, kakvi su otac i majka nekog deteta. Sa ove tačke gledišta možemo i moramo drugačije da gledamo na naše roditelje. Roditelji moraju drugačije da gledaju na svoju decu. Sa strahopoštovanjem. Dete gleda na roditelje i gleda kroz njih daleko u prošlost, odakle je život prvobitno došao. Ko prihvati život, on ne prihvata život samo od roditelja nego ga prihvata istovremeno i izdaleka, odakle je došao. Iz tog razloga su svi roditelji pravi roditelji. U ovom pogledu, ne postoji nijedan bolji roditelj niti jedan lošiji roditelj. Postoje samo roditelji. Kada to prepoznamo i kada mu se prepustimo, možemo upotpunosti da prihvatimo život od roditelja.

Ali kada iznutra, u sebi, jednog od roditelja odbijamo, kada ga osuđujemo, tada zatvaramo naše srce pred ispunjenjem života. Tada dobijamo samo jedan deo ili precizno rečeno, prihvatamo samo jedan deo. Jer smo ipak, kroz naše roditelje, na neki način predodređeni.

Drvo života

Imam pred sobom sliku nekog drveta. Vetar duva u jesen i rasipa klice. Neke klice padaju na plodnu zemlju, a neke na stenovitu podlogu. Svaka mora da se razvije na podlozi na koju je pala. Ona ne može samo da izabere mesto gde će da padne. Tako ni mi ne možemo da biramo naše roditelje. Oni su mesto, na kojem niče naš život i samo tu može da nikne. Da li je klica drveta pala na plodnu zemlju ili na stenovitu podlogu i kako god da raste – drvo će biti uvek pravo. I donosiće plodove. Njegove klice će biti dalje rasute i isto to drvo nastavlja dalje da raste na raznim mestima, na različitoj podlozi. Kako bismo zaista mogli da rastemo, moramo da prihvatimo mesto za koje smo vezani, kakvo god da je. Imalo ono „prednosti“ ili „mane“, svako primorava na poseban razvoj. Mesto razvoja nudi posebne šanse i postavlja određene granice. Ali sam život je kako na jednom, tako i na drugom mestu čist i autentičan.

Celovit život

Sada ću ovo da primenim na partnerski odnos. Par dobije dete. Muškarac i žena su u detetu povezani i postaju roditelji. E sada, neke majke kažu da bi dete trebalo da liči na nju a neki očevi kažu da bi dete trebalo da liči na njih. Šta se u tom momentu dešava? Dečiji život se ne poštuje. Jer, otac smatra da je život koji dolazi kroz njega ispravan a majka smatra da je život koji dolazi kroz nju ispravan. Kada roditeljski par to jednom shvati, tada otac voli u detetu i život kakav je došao kroz majku i majka voli u detetu život kakav je došao kroz oca, sa svim osobenostima koje svako od njih ima.

To je ponizno. Kada poštujemo život koji dolazi od partnera, poklanjamo se pred celokupnim životom. Kada neko kaže da je život koji dolazi od njega bolji od života koji dolazi od partnera, on tada takoreći prisvaja život i misli da je to nešto njegovo lično i izdiže se iznad života. To škodi njegovoj duši. I škodi partnerskoj vezi, kao i detetu.