(od Hermana Furtmajera)
U osmini finala svetskog prvenstva 2010 igra Nemačka protiv Engleske. Sedim ispred televizora, rezultat je 2:1 za „nas“. Napetost raste, ruke se znoje , srce lupa, puls je ubrzan i disanje isprekidano.
Odjednom se pitam, šta se to dešava sa mnom? Sedim ispred televizora, u dalekoj južnoj Africi, 22 ljudi trče za loptom, jedan glavni sudija i 2 linijska regulišu događaj.
Radi se o svemu – o mom poreklu, skupini kojoj pripadam, mojoj zemlji, Nemačkoj, o preživljavanju plemena. Telesne reakcije ukazuju na borbu. Druga grupa, druga zemlja će biti poražena, mora biti pobeđena. Samo oni koji „prežive“, idu dalje.
Odakle dolaze te reakcije tela? Da li se telo seća praistorijskih sukoba plemena, kod kojih se, logično, uvek radilo o životu i smrti?
Bert Helinger mi je pomogao da nastavim sa razmatranjem dalje. On je saznao, da se svako sa dobrom savesti drži svoje grupe i da je brani. Tako zaslužuje pravo na pripadnost i zaslužuje poštovanje.
I moje telo definitivno reaguje na grupu Nemačke i ne osećam ni tugu, niti bol, kada Engleska ispadne. U začaranom krugu dobre savesti, povezan sam sa svojim plemenom, a sa drugim, u ovom slučaju Engleskom, sam u konfliktu dok ga ne porazimo, odnosno dok ga ne uništimo.
Po mom mišljenju, mnogi muškarci preživljavaju stare, duboko ukorenjene borbene obrasce. Telo ih još uvek poznaje, iako mnogi intelektualci veruju, da su daleko iza nas.
Ko ne oseća ovu želju za uništavanjem, on pati od jedne skrivene agresije i ne primećuje, da je njegovo mirno ponašanje samo kamuflaža.
Kako mogu da se rešim napetosti i nemira, osim ukoliko obavezno želim u tome da ostanem i da naškodim svom srcu – nego samo sa jednom drugom, lošom savesti, pri čemu ću izneveriti ceo proces i svoju zemlju. U vreme plemena, ovakvo ponašanje je značilo isključivanje, gubitak pripadnosti – smrtnu kaznu.
Tada dolazim do jednog uvida. Zamišljam kako jedan engleski navijač sedi opčinjen ispred TV-a i sa dobrom savesti podržava svoju zemlju. Kakva su njegova osećanja, u odnosu na fudbal? Kakva su osećanja svih ostalih navijača na svetu? Ona su poprilično slična mojima, osim možda par karakternih crta – niko nije bolji niti lošiji, kada se grozničavo navija i podržava sopstveni tim.
I sada, počinjem da posmatram muškarce iz oba tima, kako se bore, daju sve od sebe – i gledam na sve podjednako. Motiv im je zajednički.
Ko će pobediti ili izgubiti – to nije tako važno. Polako pravim distancu. Ja više nisam deo toga, meni se neće ništa dogoditi ispred televizora i upravo pomeram svoje dosadašnje granice. Fizičke senzacije popuštaju, ruke se više ne znoje, lupanje srca je normalno, polako se opuštam. Ne trebam nikoga da pobedim, da uništim niti da pobegnem.
Nakon dugog vremena, i dalje važi to drevno, uvek ponavljano - klanovi, plemena, sela, religije, države su se međusobno borile iz različitih razloga. Muškarci su prvenstveno pokušavali svim sredstvima da pomognu svojoj grupi u pobedi i time u preživljavanju.
To je jedna stara igra, koja je u fudbalu kultivisanija i prefinjenija, ali se radi o napadu, odbrani, čuvanju pozicija, odnosno, radi se o svim ritualima borbe za preživljavanje i o želji za uništavanjem.
Mnogi muškarci ga vole, ali i neke žene.
U osmini finala svetskog prvenstva 2010 igra Nemačka protiv Engleske. Sedim ispred televizora, rezultat je 2:1 za „nas“. Napetost raste, ruke se znoje , srce lupa, puls je ubrzan i disanje isprekidano.
Odjednom se pitam, šta se to dešava sa mnom? Sedim ispred televizora, u dalekoj južnoj Africi, 22 ljudi trče za loptom, jedan glavni sudija i 2 linijska regulišu događaj.
Radi se o svemu – o mom poreklu, skupini kojoj pripadam, mojoj zemlji, Nemačkoj, o preživljavanju plemena. Telesne reakcije ukazuju na borbu. Druga grupa, druga zemlja će biti poražena, mora biti pobeđena. Samo oni koji „prežive“, idu dalje.
Odakle dolaze te reakcije tela? Da li se telo seća praistorijskih sukoba plemena, kod kojih se, logično, uvek radilo o životu i smrti?
Bert Helinger mi je pomogao da nastavim sa razmatranjem dalje. On je saznao, da se svako sa dobrom savesti drži svoje grupe i da je brani. Tako zaslužuje pravo na pripadnost i zaslužuje poštovanje.
I moje telo definitivno reaguje na grupu Nemačke i ne osećam ni tugu, niti bol, kada Engleska ispadne. U začaranom krugu dobre savesti, povezan sam sa svojim plemenom, a sa drugim, u ovom slučaju Engleskom, sam u konfliktu dok ga ne porazimo, odnosno dok ga ne uništimo.
Po mom mišljenju, mnogi muškarci preživljavaju stare, duboko ukorenjene borbene obrasce. Telo ih još uvek poznaje, iako mnogi intelektualci veruju, da su daleko iza nas.
Ko ne oseća ovu želju za uništavanjem, on pati od jedne skrivene agresije i ne primećuje, da je njegovo mirno ponašanje samo kamuflaža.
Kako mogu da se rešim napetosti i nemira, osim ukoliko obavezno želim u tome da ostanem i da naškodim svom srcu – nego samo sa jednom drugom, lošom savesti, pri čemu ću izneveriti ceo proces i svoju zemlju. U vreme plemena, ovakvo ponašanje je značilo isključivanje, gubitak pripadnosti – smrtnu kaznu.
Tada dolazim do jednog uvida. Zamišljam kako jedan engleski navijač sedi opčinjen ispred TV-a i sa dobrom savesti podržava svoju zemlju. Kakva su njegova osećanja, u odnosu na fudbal? Kakva su osećanja svih ostalih navijača na svetu? Ona su poprilično slična mojima, osim možda par karakternih crta – niko nije bolji niti lošiji, kada se grozničavo navija i podržava sopstveni tim.
I sada, počinjem da posmatram muškarce iz oba tima, kako se bore, daju sve od sebe – i gledam na sve podjednako. Motiv im je zajednički.
Ko će pobediti ili izgubiti – to nije tako važno. Polako pravim distancu. Ja više nisam deo toga, meni se neće ništa dogoditi ispred televizora i upravo pomeram svoje dosadašnje granice. Fizičke senzacije popuštaju, ruke se više ne znoje, lupanje srca je normalno, polako se opuštam. Ne trebam nikoga da pobedim, da uništim niti da pobegnem.
Nakon dugog vremena, i dalje važi to drevno, uvek ponavljano - klanovi, plemena, sela, religije, države su se međusobno borile iz različitih razloga. Muškarci su prvenstveno pokušavali svim sredstvima da pomognu svojoj grupi u pobedi i time u preživljavanju.
To je jedna stara igra, koja je u fudbalu kultivisanija i prefinjenija, ali se radi o napadu, odbrani, čuvanju pozicija, odnosno, radi se o svim ritualima borbe za preživljavanje i o želji za uništavanjem.
Mnogi muškarci ga vole, ali i neke žene.
Evo nesto i za decake :) (ako ih ima medju nama :))
ReplyDeleteUostalom, ovde pocinje svetsko prvenstvo u zenskom fudbalu :)