SREĆA - III deo

PRAVILA SREĆE

Postoje određene prepreke za sreću. One započinju pogrešnim procenama. Jer za sreću postoje određena pravila i ova pravila moramo da znamo.

VIŠE

Prvo pravilo sreće je: više. Čim se ograničim, sreća nestaje. Biće je sve manje, dok ne nestane. Znači, sreća je unutrašnji stav usmeren na – više! Zamislite jedan par. Oboje su svoju majku prihvatili i postali su par. Kada započne dan, oni u sebi kažu: „Malo više, danas malo više. Svakog dana malo više“. Zamislite samo, kako brzo taj par postaje srećan! Mogu odmah na vama da vidim, kako i vas to čini srećnim.

Obrnuto, kada neko kaže „danas mi je previše“ – sreća je već nestala. Sreći se svakog dana nešto dodaje – iz unutrašnjeg stava, iz rasta, iz unutrašnjeg mira, iz službe. I ovde je ključna reč: služiti sa ljubavlju.

Da li treba još nešto da kažem o pravilima sreće? Već vidim da vam neće biti dosta sreće :-)

I ne treba. „Dosta“ znači: sada prestajem. Sreći uvek nešto nedostaje. Odnosno, ne nedostaje joj ništa, nego može da se proširi.

SOPSTVENO

Sreća, sa jedne strane, uvek uključuje više. Sa druge strane, postavlja granicu. Prema mom iskustvu u ovom poslu, mnogi prelaze granicu iz slepe ljubavi. Kada od nekog drugog želimo da preuzmemo nešto što mu pripada, tada prelazimo tu granicu. Velika sreća se kreće između onih koji rade za sebe. To se protivi mnogim dosadašnjim predstavama.

Vratimo se malo nazad priči o majci i na isti način i ocu. Znači, tu je otac... Ah, uradiću to kao jednu vežbu:

Meditacija  „Jedinstven“

Zatvorite oči. Pogledajmo majku, pa zatim oca i pogledajmo svakoga od njih kao celinu. Oboje celi, posebni na svoj način. I onda ih posmatrajmo kao par. Majka je posebna, otac je poseban. Tako jedinstveni jednog drugog privlače.

Majka uzima našeg jedinstvenog oca, takvog kakav jeste, sa punim poštovanjem njegove nezavisnosti, njegove sudbine, njegove sreće. Onda otac uzima majku na isti način, jedinstvenu. Svaki ostaje takav kakav jeste i povezani su ljubavlju u kojoj zajedno, iako svako za sebe, odgajaju novi život.

Mi smo rezultat. U nama su oboje jedno iako smo mi sasvim drugačiji i samim tim i odvojeni – tamo je majka, onamo otac i ovde smo mi, nasuprot njima, iako su oboje u nama sjedinjeni. Kažimo majci: „ Poštujem tvoju veličinu. Ti si ovde velika, ja sam još mali/-a.“ Isto to kažimo i ocu: „Ti si ovde veliki, a ja sam još uvek mali. Ostajem dete. I kao dete uzimam. Vi dajete, ja uzimam.“ I tako postajemo svi bogati, ali kao posebni, svako za sebe.

Šta je posledica? Odričemo se svake brige o roditeljima, svake brige o njihovoj sudbini. Njihov put vodi negde drugo, kao i naš. Mi smo svi vođeni jednom večnom silom, svako u svojoj službi. Tek tada, kada prepoznamo i priznamo sebe kao nezavisne sa sopstvenim granicama, možemo zaista da dajemo i da primamo. I da budemo srećni :-)