„KAKO DA SVOJU DUŠU SPUTAM...“

„Kako da svoju dušu sputam...“. Sa ovim rečima počinje Rilkeova „Ljubavna pesma“. 

Da, ali niko u ljubavi ne može da sputa svoju dušu. Ona traži drugu dušu koja će je pronaći i onda obe vibriraju zajedno u skladu.

Niko ne može svoju dušu u ljubavi niti da sputava niti nečem drugom da je okrene. Šta god da jedno misli, oseća i želi, čemu se potajno nada, šta ga boli i najdublje pogađa, druga duša to oseća, to utiče i na nju i odgovara sa radošću ili sa tugom, povlači se u sebe ili se bezgranično širi.

Jer dvoje su jedno. Oni su povezani, tako da sve što ih dodiruje, dovodi ih u harmoniju, kao kada violinista iz dve strune dobije jedan ton. Nijedna struna ne daje muziku sama za sebe, kao što i obe duše mogu samo zajedno da trepere. Neko, ko o njima odlučuje, drži violinu u rukama i svira. On svira pesmu života. Kada dodirne strune zaljubljenih i na njima svira pesmu života, to je jedna slatka pesma, pesma radosti i sreće, jedna pesma nade i vere.

I drugi, koji ovu pesmu prisluškuju, vibriraju sa njima. Veliki violinista dodiruje i njihove strune i ova pesma uskoro prerasta u simfoniju. 

Ko je ovaj violinista? Ko to dodiruje naše duše, dovodi ih u harmoniju, daje im nadahnuće i uzima u službu ljubavi i života?

Mi ga ne znamo, ali čujemo njegovu melodiju i pevamo uz nju.

A evo i Rilkeove pesme:

"Kako da dušu sputam, da se tvoje

ne takne? Kako mimo tebe njom

da grlim druge stvari i daljine?

Ah, rado bih da sklonim je na koje

zaboravljeno mesto usred tmine,

u neki strani, tuđi kut, u kom

neće je tvoje nijati dubine.

Ali ipak, sve što dodirne nas dvoje

ko gudalo nas neko spaja, koje

Iz dveju struna jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?

I koji ovo svirač drži nas?

O, pesmo slatka."