POREDAK USPEHA

Porodične konstelacije u napretku

Kada posmatram razvoj porodičnih konstelacija, svoj sopstveni kao i nove uvide o kojima me mnogi od vas izveštavaju, tada je jasno, da su porodične konstelacije stalno u napretku. To znači da se porodične konstelacije stalno razvijaju. One napreduju, jer se mi ne pridržavamo određenih koncepata i onoga što smo do sada saznali, kao da smo pronašli kamen mudrosti, za koji treba čvrsto da se držimo. Iz tog razloga je nadogradnja teorije uvek u napretku, jer se pokazalo da je mnogo toga, što se pre mnogo godina pokazalo kao važno, kasnije prevaziđeno.

Kako je to moguće? Moguće je jer smo otvoreni za ono što se kroz konstelacije pokazuje i za način kroz koji se pokazuje. Neke od nas su možda i zaplašile  kontraverze koje čujemo u poslednje vreme, da se  ne može više verovati onome što se odigrava u konstelacijama. Kada bismo na primer, pokušali odjednom da nametnemo kriterijume, koje sa samim porodičnim konstelacijama nemaju ništa zajedničko, tada bi se osećao pritisak nekom prilagođavanju, koje bi – bojim se – konstelacije kočilo u razvoju. Zbog toga bih se još jendom vratio na ono što je esencijalno u porodičnim konstelacijama.

Stvarnost deluje

Osnova porodičnih konstelacija je, da voditelj konstelacije zna, da je on u službi istine, koja izlazi na videlo. On nije nikakav inicijator, koji nešto sam od sebe inicira ili želi nešto da postigne. On zna da samo u uzdržavanju, pažljivom i opreznom uzdržavanju, omogućava da se rasvetli ono što je skriveno. To što se rasvetlilo je upravo ono što deluje. Kada se terapeut tako ponaša, odnosno voditelj konstelacije, jer terapeut u ovom slučaju nije više dobar izraz, jer su porodične konstelacije sveobuhvatno ljudsko kretanje, filozofsko kretanje, koje je daleko više od psihoterapije – kada, znači, voditelj konstelacije ima hrabrosti, da to, što se pokaže, kao prvo sam osmotri, kao drugo izgovori a kao treće ne očekuje da se dogodi ništa loše, jer istina nikada ne može da škodi. Strah da se istini pogleda u oči može da naškodi, jer bi momentalno moglo nešto nesvesno da prodre u rad, sa strane voditelja konstelacije i da na taj način deluje neisceljujuće. Zbog toga, voditelj konstelacija ne može u principu nikome da nanese štetu, dok god se pridržava ovog postupka. To znači da on treba pasivno da posmatra sve dok nešto ne izađe na videlo. Kako je to izašlo na videlo, tako i sme da ostane, bez umanjivanja i ograničavanja, u celoj svojoj snazi. Voditelj konstelacija se u trenutku ponaša kao neko ko je u službi nečeg višeg. I on sugeriše učesnicima da je odrastao, što znači da svojoj sopstvenoj istini može da pogleda u oči.

Očekivanje

Kritika koja je izražena u odnosu na porodične konstelacije, dolazi pre svega od pretpostavke iz psihoterapije u kojoj se psihoterapeut ponaša kao da je bolji, kao da je jači, kao da je sposobniji, da ima više iskustva, bolju sudbinu nego onaj koji je došao kod njega. Na ovaj način momentalno umanjuje vrednost te osobe.

Iz toga proizilaze predstave i zahtevi: čovek mora da se o njima brine i mora da preuzme odgovornost. Odjednom smo u situaciji da voditelj konstelacija mora da se ponaša kao roditelj i učesnike da tretira kao decu i kao nesposobne. Velik deo psihoterapije se bazira na ovakvoj podeljenosti roditelj/dete.

Zatim, postoji mišljenje, da je terapeut bolji otac ili bolja majka. Tada on zamenjuje roditelje i klijenat postaje od njega zavisan. U tom slučaju, kada terapeut radi nešto što se klijentu ne dopada, klijent će se ponašati prema terapeutu kao dete, koje postavlja zahteve svojim roditeljima.

Nema štete

Imam radikalno mišljenje, da niko ne može nekom klijentu da nanese štetu, dok god se pridržava sledećeg: iznosim nešto na videlo, što klijent sam postavlja i ostavljam ga da deluje samo od sebe. Klijent u tom momentu iznosi svoju istinu. Terapeut, odnosno voditelj konstelacija ne treba ništa da postavlja, kao da je to nešto njegovo; on je to klijentu prepustio. To prisiljava klijenta da se ponaša odraslo. Znači, celokupno mišljenje o radu i brizi nemaju ništa sa porodičnim konstelacijama. To su strani elementi iz drugih terapija, koji su ovde donešeni. Tome se suprotstaviti, potrebna je velika hrabrost, ogromno suzdržavanje i neprekosnovena poniznost.

Suzdržavanje

U tom smislu je celokupna terapijska scena narušena. Narušen je osnovni model, da je terapeut superiorniji ili postavka da je on lekar a klijent bolesna osoba kojoj treba pomoći. Sasvim je razumljivo da to plaši terapeutsku scenu. Ali mi ne želimo na to da ukazujemo, jer mi ne napadamo druge. Mi samo pokazujemo nešto. Ono što je pretnja nije nešto što radi voditelj konstelacija, nego to što on iznosi na videlo kao istinu.

U konstelacijskom radu, u mom konstelacijskom radu, ovakav stav izlaganja bez namere, bez mišljenja, bez straha, bez ljubavi u smislu „Ah, moram nešto da uradim za tebe“, vodi tome da ja sam sve manje moram nešto da radim, kako bi klijenat dostigao to što mu treba.

To počinje sa tim, da ja, na primer, postavljam mnogo manje pitanja. Radikalno je kada kažem: „Dozvoljene su tri rečenice“. I ne započinjem odmah sa radom. Čim klijent dođe, često želi da iznese svoja dosadna ponavljanja, koja je već x puta svim živima istresao. Onda kažem: „Čekaj“. Odjednom prestaje unutrašnji dijalog sa kojim ne ide dalje. Tada kažem: „Formuliši tri rečenice, reci samo šta se desilo, samo događaje iz porodice, ništa više“. Tada može jedan da započne sa: „Želim da se razvijam“. Tada mu kažem: „To je bila prva rečenica. Sada imaš još samo dve.“ I tada možda u trećoj rečenici dođe nešto, što je zaista važno. I to je dovoljno.

Razvoj

Kako razlikuje voditelj konstelacija šta je važno a šta ne? Kako to radim? Opažam energiju, koja se zadržava na nekoj reči ili osobi. Klijent ispriča 3 – 4 stvari i tada primećujem: kod reči „deda“, ah, da, tu je odjednom bilo energije. Tada znam i ja, kako da započnem. Počinjem sa dedom i ni sa čim drugim.

Znači, ne moram da znam celu porodičnu priču. Počinjem sa dedom i postavljam samo njega. Pre smo mislili da porodične konstelacije deluju ako se postavi jedna sturktura, koja privlači energetsko polje, koje se zatim izražava. Ali šta se dešava kada tu stoji samo jedna osoba? Uticaj tada više ne zavisi od izvođenja konstelacije. To što deluje je nešto sasvim drugo. Deluje nešto u osobi. Taj, koji je postavio konstelaciju je u vezi sa nečim većim, koje odjednom deluje kroz njega – kada je fokusiran.

Kako klijent može da ostane fokusiran? Kada ga ne zapitkujemo, kada ga ne prekidamo, kada sam voditelj konstelacije ostaje fokusiran i prostor oko dede, ostaću pri ovom primeru, takođe nosi u sebi. Pritom njegova pažnja nije skoncentrisana – on je otvoren i neodređen.

Odjednom, počinje nešto da se dešava kod predstavnika postavljenog dede. On gleda, na primer, u pod, jednostavno, u pod. I sada znamo iz iskustva: on gleda u nekog mrtvog. Dobro, onda postavljam nekoga ispred njega, upravo tu, gde on gleda. Odjednom dolazi kretanje ka celokupnom i od početne postavke sa samo jednom osobom, razvija se korak po korak porodična slika, suštinska slika, koja ne može da se utvrdi nikakvom anamnezom. Jer, klijent nje nije ni bio svestan.

Pomoću konstelacije odjednom izlazi na videlo ono što je skriveno i upravo to ima snagu. To je jedan primer kako uzdržavanjem sa strane voditelja konstelacije, za kratko vreme može mnogo više da se postigne nego konstelacijama kako smo napočetku praktikovali.  To bi, znači, bio razvoj porodičnih konstelacija.

Pomirenje

Ovom razvoju stoji nešto na putu. Osnovni uvidi, koji su omogućili porodične kosntelacije, su bili, da nama upravlja naša savest, koja nas vezuje. Da nama upravlja savest, da nama određena parcepcija daje dozvole odnosno postavlja zabrane. Ako joj to ne bismo dozvolili, doveli bismo sebe u opasnost da izgubimo pripadnost našoj porodici.

Mnoge kritike porodičnih konstelacija zahtevaju od nas, da dospemo u okove naše savesti. Suprotstavljaju nas kretanju koje nam dozvoljava da preko granica naše savesti sagledamo nešto mnogo veće. Ona će nas unazaditi u tome da na nekom višem nivou prihvatimo protivrečnosti ili ono što stoji nasuprot jedno drugom, na primer, zločince i žrtve ili ovu i onu grupu ili ovu i onu religiju. To može samo onaj koji je prerastao granice sopstvene savesti. To je posebno lično ulaganje. Samo onaj koji je u tako nešto uložio može na kraju da donese pomirenje.

To, da na nekom višem nivou, suprotnosti moraju biti priznate kao ravnopravne, postaje sve jasnije u porodičnim konstelacijama. Saznanje o tome da suprotnosti moraju jedna sa drugom da se pomire, poćinje sa Frojdom. On je uočio, da to što je potisnuto, mora da bude priznato kao ravnopravno. To takođe znači da je neko u jednom momentu prerastao svoju dotadašnju savest. Kada mu to pođe za rukom, kada prizna svoju tamnu stranu podjednako važnu kao i svoju svetlu stranu, tako da obe – i tamna i svetla, podjednako budu priznate, taj je odrastao. On ima neku drugu snagu.

Isto to vidimo i u porodici. I u porodici postoje oni, za koje se kaže da su dobri i oni, za koje se kaže da se loši. Jedni su uspešni a drugi su propalice. Jedni su moralni a drugi su prestupnici. Takozvani loši, propalice i prestupnici su isključeni. Čim su isključeni, onaj koji ih je isključio, tj grupa koja ih je isključila, izgubila je nešto suštinsko. Osiromašuju. Kod porodičnih konstelacija vidimo da isključeni moraju biti prihvaćeni. Čim su prihvaćeni, svako u porodici se odjednom oseća potpuno. Svaki pojedinac je bogatiji, ima veću snagu, blaži je, sposobniji je za pomirenje.

Jednakost

Sada ću to da primenim na diskusiju o osiguranju kvaliteta. Ako bih to ovde primenio, tada bih rekao da su svi, koji nude porodične konstelacije, „dobri“ i „loši“, isti meni u nečemu većem. Mi treba samo da osetimo u našoj duši, kako to utiče na našu snagu. Koliko smo snažni onda kada je dobro time upravljati na neki pokoran način i koliko snage imamo kada to izbegavamo i kažemo: „da, ovi su bolji a oni su lošiji“. Ovde bi – i to je krajnja posledica, koja i sama proizilazi iz porodičnih konstelacija – važila i rečenica: „Priznajem, da su svi ostali meni u nečemu većem isti“.

Kada to konkretno primenim na rad, tada to na primer znači: kada mi dođe neko i priča o njegovim roditeljima i ako na primer kaže da su bili loši, tada se u sebi poklanjam njima i kažem: „Priznajem, da ste i vi u nečemu većem meni isti“. U tom trenutku me klijent ne može okrenuti protiv njegovih roditelja. U tom trenutku je nemoguć prenos odnosa sa klijentom na odnos roditelj/dete. Sve na čemu je izgrađena tradicionalna psihoterapija, da postoji prenos sa odnosa roditelj – dete odnostno dete – roditelj i da se sa tim radi, odjednom nestaje. U tom trenutku, klijent ne može na mene da prenese odnos sa roditeljima, jer sam sa njima povezan najdubljom ljubavi. Uslov je naravno da sam i ja sam sa svojim roditeljima povezan najdubljom ljubavi. Da priznajem da su, u nečemu većem, oni isti svim drugim roditeljima.

RODITELJI I DECA

Strahopoštovanje prema životu

Partnerske veze su u vezi sa životom. Preko partnerske veze se život prenosi dalje. Odakle parovima život? Da li im pripada? Ili samo teče kroz njih? Život protiče kroz njih izdaleka.

Nazavisno od toga kakvi su lično muškarac i žena, život teče kroz njih ka ispunjenju. Muškarac i žena predaju dalje celokupan život, kao što su ga i sami dobili od roditelja i kao što su ga i roditelji njihovih roditelja dobili izdaleka.

Znači, život je nezavisan od toga, kakvi su otac i majka nekog deteta. Sa ove tačke gledišta možemo i moramo drugačije da gledamo na naše roditelje. Roditelji moraju drugačije da gledaju na svoju decu. Sa strahopoštovanjem. Dete gleda na roditelje i gleda kroz njih daleko u prošlost, odakle je život prvobitno došao. Ko prihvati život, on ne prihvata život samo od roditelja nego ga prihvata istovremeno i izdaleka, odakle je došao. Iz tog razloga su svi roditelji pravi roditelji. U ovom pogledu, ne postoji nijedan bolji roditelj niti jedan lošiji roditelj. Postoje samo roditelji. Kada to prepoznamo i kada mu se prepustimo, možemo upotpunosti da prihvatimo život od roditelja.

Ali kada iznutra, u sebi, jednog od roditelja odbijamo, kada ga osuđujemo, tada zatvaramo naše srce pred ispunjenjem života. Tada dobijamo samo jedan deo ili precizno rečeno, prihvatamo samo jedan deo. Jer smo ipak, kroz naše roditelje, na neki način predodređeni.

Drvo života

Imam pred sobom sliku nekog drveta. Vetar duva u jesen i rasipa klice. Neke klice padaju na plodnu zemlju, a neke na stenovitu podlogu. Svaka mora da se razvije na podlozi na koju je pala. Ona ne može samo da izabere mesto gde će da padne. Tako ni mi ne možemo da biramo naše roditelje. Oni su mesto, na kojem niče naš život i samo tu može da nikne. Da li je klica drveta pala na plodnu zemlju ili na stenovitu podlogu i kako god da raste – drvo će biti uvek pravo. I donosiće plodove. Njegove klice će biti dalje rasute i isto to drvo nastavlja dalje da raste na raznim mestima, na različitoj podlozi. Kako bismo zaista mogli da rastemo, moramo da prihvatimo mesto za koje smo vezani, kakvo god da je. Imalo ono „prednosti“ ili „mane“, svako primorava na poseban razvoj. Mesto razvoja nudi posebne šanse i postavlja određene granice. Ali sam život je kako na jednom, tako i na drugom mestu čist i autentičan.

Celovit život

Sada ću ovo da primenim na partnerski odnos. Par dobije dete. Muškarac i žena su u detetu povezani i postaju roditelji. E sada, neke majke kažu da bi dete trebalo da liči na nju a neki očevi kažu da bi dete trebalo da liči na njih. Šta se u tom momentu dešava? Dečiji život se ne poštuje. Jer, otac smatra da je život koji dolazi kroz njega ispravan a majka smatra da je život koji dolazi kroz nju ispravan. Kada roditeljski par to jednom shvati, tada otac voli u detetu i život kakav je došao kroz majku i majka voli u detetu život kakav je došao kroz oca, sa svim osobenostima koje svako od njih ima.

To je ponizno. Kada poštujemo život koji dolazi od partnera, poklanjamo se pred celokupnim životom. Kada neko kaže da je život koji dolazi od njega bolji od života koji dolazi od partnera, on tada takoreći prisvaja život i misli da je to nešto njegovo lično i izdiže se iznad života. To škodi njegovoj duši. I škodi partnerskoj vezi, kao i detetu.