DVE MEDITACIJE

Pomaganje jednom reči

Kada mi se odjednom u umu pojavi jedna reč, jedna odlučujuća reč, tada sam u jednom kretanju, koje dovodi do uspeha, i to odmah. Tada se pomoć nekome ograničava samo na jednu reč. To je sve. Čim nađem ovu reč, sve se dešava dalje samo od sebe.

To ću uraditi sa vama kao jednu vežbu. Ali, možda ću prvo to da demonstriram. Da li neko imam neki problem, koji želi da reši?

Jedna žena se javlja.

HELINGER, obraća se ženi kada je sela pored njega: Zatvori oči.

Nakon nekog vremena u tišini: Postoji jedna reč. Reći ću ti je. Nakon toga je reci u sebi, neka deluje i idi nazad na svoje mesto. Reč je: „Dolazim“.

HELINGER: Da li još neko želi da reši neki problem?

Jedna žena seda pored njega.

Zatvori oči.

Nakon nekog vremena u tišini: Postoji jedna reč. Ta reč je: „Dovoljno“.

Pozivam majku sa detetom da priđe.

Jedna žena, sa malim detetom, koje spava u nosiljci na njenim grudima, prilazi i seda pored Helingera.

HELINGER, obraća se grupi: Da li postoji nešto lepše od ovog prizora? Ne postoji.

Obraća se ženi: Ne treba da zatvoriš oči. Pogledaj svoje dete i reci mu: „Dušo moja“.

Dete se naglo okreće, zatim okreće glavu i nastavlja da spava.

Oboje se smeju.

HELINGER: OK, dobro.

HELINGER, obraća se grupi: Sada ćete na ovaj način vežbate kretanje sa Velikom Dušom.

Zatvorite oči i pogledajte dete, svoje ili nečije drugo, sa kojim ste bliski. Idite ka kretanju prihvatanja, u jedno kretanje Velike Duše. Bez namere, jednostavno tako. Čekajte na jednu reč, samo jednu reč, na koju čeka i dete. Kada se pojavi, recite mu ovu reč. I videćete dejstvo. To je uvek samo jedna reč, koja usrećuje.

Nakon nekog vremena: OK.

Ove reči imaju uvek dvostruko dejstvo, naravno momentalno i na vas. Te reči su uvek kretanja ljubavi, kretanja koja se otkrivaju u ovim rečima.

Pomaganje jednom jedinom rečenicom

Šta se odvija u duhovnim porodičnim konstelacijama? Jedan klijent predstavi problem i pritom nabraja određene osobe. Obično su to roditelji, partner i deca. Oni su najbliži. Ali, mogu i neki drugi ljudi pritom da budu nabrojani. Zatim to posmatram u sistemu. To znači, zamišljam ljude koji pripadaju i svima sam jednako okrenut. Postavim se u odnosu na njih na neko rastojanje, bez nekih određenih namera, bez bojazni. I onda čekam na neki znak.

Ovaj znak pomaže svima jednako. Znači, on se ne odnosi isključivo na ono što pomaže klijentu. On pomaže svima u sistemu jednako. To je znak da je u pitanju rečenica, koja dolazi od kretanja duše.

Kada je ova rečenica otkrivena i rečena, sve je gotovo. Svaka dodatna reč je višak! Svaka dodatna reč bi oslabila snagu ove rečenice.

To je najlepši način da se nekome pomogne. Ovaj način prevazilazi i ove nove, duhovne porodične konstelacije. Ali, samo na određeni način, kada su u našoj unutrašnjoj slici, svi članovi sistema jednako prisutni. 

Rado bih ovo vežbao sa vama i to najbolje kao supervizor. To znači, da ne iznosite nešto lično, nego da iznesete slučaj nekog klijenta. Na njegovom primeru ću da demonstriram ovakvo pomaganje. I to neću samo da demonstriram, nego ćemo i svi da učimo, kako možemo da se prepustimo takvom jednom kretanju koje pomaže. 

Šta god da se pritom dogodi, pomoći će nam na mnogo načina. Dolazimo u neko drugo stanje. Potpuno je jasno, da ovde ne možemo ništa da želimo. Ove rečenice ne možemo da izmislimo. One će nam na fenomenološki način biti podarene.

OK, da li je jasno sve šta sam rekao? Ko ima takav jedan slučaj, koji bi hteo ovde da iznese?

Primer: 12-godišnji dečak koji ima tik

HELINGER (učesniku, koji želi da izloži jedan slučaj): O čemu se radi?

Učesnik: Jedan 12-godišnji dečak je došao kod mene i moje supruge. Ima jedan tik. Žmirka očima i nekontrolisano pokreće ruke.

HELINGER: Ko je tačno došao kod tebe?

Učesnik: Prvi put je došao sa majkom i sa bratom.

HELINGER (nakon razmišljanja neko vreme): Znači, naveo je samo to dete i njegovu majku.

HELINGER (učesniku): Šta si izostavio?

Učesnik: Otac je došao drugi put.

HELINGER: OK, dobro.

Učesnik: Drugog puta smo radili samo sa ocem i sa majkom.

HELINGER: Dobro. (obraća se grupi): Hajde sada da zamislimo sledeće. Kada se ovo dete ovako kreće, kada ovako pokreće ruke i žmirka, hajde da pogledamo sa njegovog mesta. U šta gleda ovo dete? Koju osobu gleda? Koju osobu koju roditelji ne gledaju? Umesto da gledaju tu osobu, oni gledaju u dete.

Učesnik potvrđuje.

HELINGER, grupi: Sada ćemo da zamislimo čitav sistem: ko pripada i ko čeka na to da ga pogledaju, ko čeka na saosećanje, na ljubav. To bi bila pozadina.

Sada ćemo da zatvorimo oči i da se sa ovim stavom okrenemo celom sistemu, svemu smo okrenuti sa ljubavlju. Onda ćemo da sačekamo, da li će se možda pojaviti ta odlučujuća reč ili odlučujuća rečenica.

Helinger se duboko koncentriše.

Nakon nekog vremena: Imam jednu rečenicu, jednu sasvim neočekivanu rečenicu, koju niko ne bi mogao da izmisli.

Obraća se učesniku: Kada te opet posete, svo troje, reci dečaku da kaže roditeljima: „Zaboravite i mene“.

Učesnik potvrđuje, pogođen.

HELINGER: Onda ih odma pošalji kući. Da, odmah si osetio snagu rečenice.

Obraća se grupi: To možemo da vidimo na njegovom licu. Čak smo i mi osetili tu snagu.

Obraća se učesniku: A dečaku je sada bolje.

Učesnik potvrđuje.

Meditacija: Naša sopstvena rečenica

Zatvorite oči. Idite, u sebi, na neko vreme svojoj porodici, i budite sa svima, koji joj pripadaju. Stanite u red, na svoje mesto, baš na svoje mesto. Ostanite tu. Osetite povezanost sa svima. Osetite kako vas sudbine vaših porodica očekuju, kako očekuju nešto od vas, što donosi mir i pomirenje sa onim što je bilo i što jeste.

Dok ste tako izloženi svima, kao i njihovim sudbinama, ali uvek na svom mestu, sačekajte neko vreme, nakon kojeg možete svima nešto da kažete: jednu rečenicu, vašu rečenicu. Rečenicu kažite ne samo njima; ona se odnosi i na vas. Niste vi ti, koji tu rečenicu treba samo da kažu, jer ta rečenica, koja vam je poklonjena, pogađa i vas. Pošto se ona tiče i vas i pošto imate mogućnost da se sa njom složite, svima ćete doneti olakšanje. Ova rečenica vas povezuje sa svima, na najdubljem nivou.

Nakon nekog vremena: Možda ste našli takvu jednu rečenicu. Daću vam jedan primer, za takvu rečenicu. Neko, na primer, može da kaže, dok posmatra svakog u porodici: „Ostajem ovde“.

BUDUĆNOST

Budućnost je već prisutna sa nama, jer šta god da radimo, usmereno je ka nekom cilju, proizilazi iz neke namere, želje, potrebe. Ali to, u čije ime delamo, još uvek nije tu, nije postignuto i zato snažno deluje na sadašnjost. Čak i oni koji kažu da žele  upotpunosti da budu ovde i sada, to „ovde“ i „sada“ je pred njima u budućnosti, kao jedan cilj. Sve naše nade, ljubavi, planovi i pripreme su usmerene ka napred, ka ispunjenju, koje je još uvek negde u budućnosti.

Ponekad se pribojavamo budućnosti, kao da je u pitanju neka određena, kao na primer smrt ili neodređena kao gubitak ili bolest. Čudno zvuči ali je istinito, da se ponekad plašimo sreće i ispunjenja. Tada u dubini duše osećamo da takva sreća i takvo ispunjenje nešto od nas zahteva i da može da bude ispunjena samo kada nešto sadašnje ostavimo iza nas. U ovoj neizvesnosti se bojimo da bismo mogli da prokockamo svoju budućnost.

Budućnost sadrži dve stvari – traži, kako bolne i teške stvari, ponekad i maksimum od nas, tako nam donosi olakšanje i mir i ono što nas najdublje ispunjava. Ko je za obe strane otvoren i voljan da se suoči i sa jednim i  sa drugim, imaće veliku budućnost ispred sebe.

Mnogi samo sanjaju o budućnosti, ali se ne usuđuju da krenu ka njoj i da delaju. Tada budućnost postaje zamena za sadašnjost. Mnogi takođe pokušavaju da izbegnu sadašnjost i moguću budućnost, kroz jednu praznu nadu u „bolju budućnost“. Takva budućnost postaje neprijatelj sadašnjosti.

Budućnost možemo sebi i da poklonimo. Zaljubljeni poklanjaju sebi budućnost kroz, na primer, zajedničke planove a posebno kroz planove kada očekuju dete. Roditelji poklanjaju svojoj deci budućnost, tako što se brinu za njih i pripremaju ih za budućnost; takođe i deca poklanjaju roditeljima budućnost, tako što se roditelji mogu na njih osloniti u starosti. Pokloniti sebi budućnost je pravi cilj ljubavi i već sada čini našu budućnost bogatijom.

FENOMEN FUDBAL

(od Hermana Furtmajera)

U osmini finala svetskog prvenstva 2010 igra Nemačka protiv Engleske. Sedim ispred televizora, rezultat je 2:1 za „nas“. Napetost raste, ruke se znoje , srce lupa, puls je ubrzan i disanje isprekidano.
Odjednom se pitam, šta se to dešava sa mnom? Sedim ispred televizora, u dalekoj južnoj Africi, 22 ljudi trče za loptom, jedan glavni sudija i 2 linijska regulišu događaj.
Radi se o svemu – o mom poreklu, skupini kojoj pripadam, mojoj zemlji, Nemačkoj, o preživljavanju plemena. Telesne reakcije ukazuju na borbu. Druga grupa, druga zemlja će biti poražena, mora biti pobeđena. Samo oni koji „prežive“, idu dalje.
Odakle dolaze te reakcije tela? Da li se telo seća praistorijskih sukoba plemena, kod kojih se, logično, uvek radilo o životu i smrti?
Bert Helinger mi je pomogao da nastavim sa razmatranjem dalje. On je saznao, da se svako sa dobrom savesti drži svoje grupe i da je brani. Tako zaslužuje pravo na pripadnost i zaslužuje poštovanje.
I moje telo definitivno reaguje na grupu Nemačke i ne osećam ni tugu, niti bol, kada Engleska ispadne. U začaranom krugu dobre savesti, povezan sam sa svojim plemenom, a sa drugim, u ovom slučaju Engleskom, sam u konfliktu dok ga ne porazimo, odnosno dok ga ne uništimo.
Po mom mišljenju, mnogi muškarci preživljavaju stare, duboko ukorenjene borbene obrasce. Telo ih još uvek poznaje, iako mnogi intelektualci veruju, da su daleko iza nas.
Ko ne oseća ovu želju za uništavanjem, on pati od jedne skrivene agresije i ne primećuje, da je njegovo mirno ponašanje samo kamuflaža.
Kako mogu da se rešim napetosti i nemira, osim ukoliko obavezno želim u tome da ostanem i da naškodim svom srcu – nego samo sa jednom drugom, lošom savesti, pri čemu ću izneveriti ceo proces i svoju zemlju. U vreme plemena, ovakvo ponašanje je značilo isključivanje, gubitak pripadnosti – smrtnu kaznu.
Tada dolazim do jednog uvida. Zamišljam kako jedan engleski navijač sedi opčinjen ispred TV-a i sa dobrom savesti podržava svoju zemlju. Kakva su njegova osećanja, u odnosu na fudbal? Kakva su osećanja svih ostalih navijača na svetu? Ona su poprilično slična mojima, osim možda par karakternih crta – niko nije bolji niti lošiji, kada se grozničavo navija i podržava sopstveni tim.
I sada, počinjem da posmatram muškarce iz oba tima, kako se bore, daju sve od sebe – i gledam na sve podjednako. Motiv im je zajednički.
Ko će pobediti ili izgubiti – to nije tako važno. Polako pravim distancu. Ja više nisam deo toga, meni se neće ništa dogoditi ispred televizora i upravo pomeram svoje dosadašnje granice. Fizičke senzacije popuštaju, ruke se više ne znoje, lupanje srca je normalno, polako se opuštam. Ne trebam nikoga da pobedim, da uništim niti da pobegnem.
Nakon dugog vremena, i dalje važi to drevno, uvek ponavljano -  klanovi, plemena, sela, religije, države su se međusobno borile iz različitih razloga. Muškarci su prvenstveno pokušavali svim sredstvima da pomognu svojoj grupi u pobedi i time u preživljavanju.
To je jedna stara igra, koja je u fudbalu kultivisanija i prefinjenija, ali se radi o napadu, odbrani, čuvanju pozicija, odnosno, radi se o svim ritualima borbe za preživljavanje i o želji za uništavanjem.
Mnogi muškarci ga vole, ali i neke žene.

DESNO I LEVO, DRUGE DIMENZIJE II

Meditacija

Sada ćemo u meditaciji da krenemo na jedno putovanje, kojim ćemo obe razdvojene strane da povežemo. Istina je da je sve istovremeno i muško i žensko. Pitanje je samo, kako ih spojiti? Kada nam ovo pođe za rukom u različitim poljima, onda će nam poći za rukom i jedinstvo muškarca i žene u nama samima i u našim partnerskim vezama.

Desno i levo

Zatvorite oči. Usmerite pažnju na desnu i na levu ruku. Razdvojite ruke i okrenite dlanove na gore. Neka vam ruke dodiruju butine. Opustite se.

Sada prvo osetite jednu ruku, pa drugu. Koja je jača? Koja je slabija?

Bez gledanja u ruke, gledajte unapred dok se ne povežu.

To znači: jedna ruka će ojačati, baš kao i druga. Sačekajte, sve dok ne prestanete da mislite više na jednu ili na drugu, dok desno i levo ne postanu jedno – beskonačno jedno. Ovde teče jedan proces u kojem se suprotnosti gube. One postaju jedno.

Gore i dole

Sada ćemo da uradimo isto sa gornjom i donjom stranom. Prvo pogledajte na gore, pa onda na dole. Gde u vašem telu prolazi linija razdvajanja? I sada čekajte dok se obe strane ne sjedine. Osetićete razliku u sebi, kada vam pođe za rukom da ih sjedinite.

Otac i majka

Sada ćemo isto da uradimo sa ocem i majkom. Osetite neposredno u vama očevo mesto i majčino mesto. Ko je od njih dvoje zapostavljen i ostavljen u pozadini?

Sačekajte, dok oboje, u jednom unutrašnjem kretanju ne postanu jedno, jednako i jedno istovremeno.

Partnerska veza

Sada ćemo da prenesemo ovo kretanje na našu vezu sa partnerom. Ko ili šta u vezi stoji u prvom planu? Ko ili šta stoji više u pozadini? Da li je nešto više levo, nego na desno? Ko ili šta je više gore nego dole?

Sada im dozvolite da priđu jedno drugom, oboje jednako važni. Osetite promenu, kada se oboje spoje u sveobuhvatnoj ljubavi.

Bog i svet

Sada se krećite ka još jednoj suprotnosti, koju možemo da uporedimo sa levo i desno, gore i dole – suprotnost između Boga i sveta.

Pustite da u vama poteku jedno ka drugom, u jedinstvo, bez razlike; budite sa oboje  istovremeno jedno, u svakom pogledu.

Još neka razmatranja

Ovakve stavove prenesite sada i na druge suprotnosti. Ovde ću ih samo ukratko spomenuti.

Zdravlje i bolest

Kada želim da se rešimo neke bolesti, tada se ponašamo na muški način. Kada se sa njom pomirimo, ponašamo se na ženski način. Kada obe strane smeju istovremeno da teku, zdravlje i bolest deluju zajedno i postaju jedno.

Život i smrt

Život ima ženski oblik a smrt muški. Šta se dešava sa nama, kada oboje u našim osećanjima smeju da teku zajedno, u jedinstvu?

Naš život će biti opušten i pun. Živimo ga, suočeni sa smrti. Tada će i naša smrt da bude potpuna kad joj dođe vreme.

Pre i posle

U smislu vremena, prošlost ima ženski oblik. U vremenskom smislu, ona je završena. Ono što dolazi je muškog oblika. Kada smo stalno okrenuti budućnosti, tada delamo muški. Kada nama vlada prošlost, tada čekamo, bez delanja. Obe strane su neophodne i same za sebe nemaju efekta.

Kako postaju jedno? U sadašnjem trenutku.