Desno i levo, druge dimenzije

Postoje dve hemisfere mozga, koje se jedna drugoj suprotstavljaju. Istovremeno se i suprotstavljaju i dopunjuju. Suprotstavljaju se, jer su odvojene. Suprotstavljalju se i zato što imaju različite funkcije.

Mi imamo konstantne poteškoće jer se uvek više oslanjamo na jednu hemisferu mozga. Rešenje je u tome da se one ujedine, da se oslanjamo na obe, bez razlike i podele. To je ono što je već opšte poznato, površinsko.

Sada dolazi nešto drugo. U Bibliji piše: „Bog je stvorio čoveka prema svom liku“. Nakon toga dolazi nešto nejasno, što nas zbunjuje: „Stvorio ih je kao muškarca i ženu“.

Znači, kod Boga, ako se tako nešto uopšte sme reći, obe hemisfere mozga su bile spojene.

Kod nas su odvojene. Nasuprot Bogu, pojavljuju se muškarac i žena, za nas odvojeni. Jer, niti je sam muškarac, niti sama žena stvorena po božijem liku. Samo zajedno odgovaraju božijem liku.

Znači, sam muškarac je nepotpun. Samo je sa ženom ceo. Ali, pravi razliku između sebe i žene. Isto važi i za ženu. Ljudska bića postaju potpuna samo kada u sebi mogu da ujedine i muško i žensko – u svakom pogledu.

Postoje mnoge razlike, koje prepoznajemo kao razlike koje se ispoljavaju između muškarca i žene. Na primer, razlika između tela i duha. Umesto „žena“ – kažemo „telo“ a umesto „muškarac“, kažemo „duh“.

U ovom smislu je duhovni put, koji negira telo, ustvari negacija ženskog na više načina. Zbog toga su mnogi duhovni putevi štetni za telo. Oni negiraju jedinstvo muškarca i žene i daju prednost jednom u odnosu na drugo.

Isto se dešava i sa hemisferama mozga. Jedna je muška, druga ženska. Isto važi i za „gore“ i „dole“, odnosno za nebo i zemlju.

Pitanje je samo: šta ih spaja?

Zatvorite oči i osetite:

-       Koja strana vam je jača: desna ili leva

-       Šta je kod vas jače, dole ili gore?

-       Šta je jače – veza sa ocem ili sa majkom?

Ako imate decu različitog pola: sa kojim je veza jača – sa sinom ili sa ćerkom?

Da li ste mogli da osetite razliku?

NOVE PORODIČNE KONSTELACIJE: KRETANJE VELIKE DUŠE*

Uvod: Ljubav Velike Duše

Srdačno vas pozdravljam na ovom jednodnevnom kursu u jednom intimnijem okviru – to ima veliku prednost. Radi se, kao što je najavljeno, o novim porodičnim konstelacijama. Šta to znači?

Nove znači – veće i šire. Šta je veće i šire? Ljubav je veća i šira. Ovde se radi o ljubavi koja premašuje granice koje joj mi obično postavljamo. To je ljubav na nivou Velike Duše.

Granice ljubavi

Naša ljubav je ograničena našim osećajima krivice i nevinosti. Svako ko se oseća nevinim, nekoga isključuje. Pošto se tako oseća bolje, on nekoga isključuje. Kada smo nevini, imamo dobru savest. Znači, našu ljubav ograničava naša dobra savest.

Celom zapadnom civilizacijom je vladala savest, dok se ja nisam pojavio. Naime, spoznao sam, da je savest uzrok svih velikih konflikata. Svi veliki konflikti su vođeni dobrom savesti. To ide čak dotle da neko opisuje svoju savest kao božiji glas koji se obraća njegovoj duši i koji obavezno mora da prati.

Šta znači, pratiti svoju savest? Vrlo često to znači boriti se sa drugima. Ko prati svoju savest, ima jednu predstavu o Bogu, u čije ime se bori sa dobrom savesti protivnika, koji imaju nekog drugog Boga. To sam objasnio malo grubo, ali u suštini se to u ovom slučaju dešava.

Mogli smo da vidimo u novim porodičnim konstelacijama, da postoji jedno kretanje Velike Duše koje spaja ono što je bilo razdvojeno, tako da se razlike između dobrog i lošeg gube.

Ovde se pojavljuje veća ljubav, koja sve odobrava, onakvo kakvo jeste, u skladu sa onim silama, koje zaista vladaju svetom. Ova velika ljubav je jedna čista ljubav bez ega, jer sve podjednako obuhvata, uključujući i nas same.

Sve počinje sa odnosom sa majkom

Ljubav je sasvim jednostavna. Potrebno je samo nekome da priđemo, to je sve.

Jedan od osnovnih uvida, koji je u osnovi novih porodičnih konstelacija, je: sve počinje sa majkom. Tamo gde je odnos sa majkom dobar, funkcioniše i sve ostalo.

Za to naravno postoje određene prepreke. To ne znači da mi možemo da odlučimo da li volimo majku ili ne. Jedna takva odluka je kao humor - ili ga ima ili ga nema. Jedna takva odluka ne donosi ništa. Dobar odnos sa majkom je poklon duše. On funkcioniše kada pratim određene uvide, koji su veoma važni u nekoj situaciji. Važno je na primer, da majka bude prihvaćena od svoje majke jer problem može da se proteže i do prethodne generacije. Zbog toga su ovde nepotrebne bilo kakve želje i prebacivanja, kao na primer, da majka treba da bude drugačija nego što jeste. Kao majka, bila je savršena.

Meditacija: Naša majka

Zatvorite oči. Krenite ka majci, takvoj kakva jeste. Najveći poklon, naš život, dobili smo preko majke, baš preko nje. Preko nje nas je stvorio Bog. Nijedan čovek nije stvoren neposredno od Boga, svaki je stvoren samo preko svoje majke i svog oca. Ta stvaralačka sila se pokazuje veoma konkretno. Nema potrebe da je tražimo na drugom mestu. Ona je neposredno ispred nas. Ova sila nas je dočekala u majčinom naručju. I tako se prepuštamo ovoj velikoj ljubavi, ovom velikom poklonu.

Sreća je ogromna kada smo povezani sa majkom. Šta radimo onda sa srećom? Uživamo u njoj – i to odmah!

Život i smrt

U osnovi ovog rada su dve različite dinamike. Jedna vuče na dole, u smrt. Druga vuče na gore, gde su život i ljubav.

Ali i to što vuče na dole je ljubav, ali jedna slepa ljubav. Kod mnoge dece možemo da vidimo, da ih ta ljubav vuče na dole, jer preuzimaju nešto od svojih roditelja. Time su upleteni u nešto što im ne pripada. To pripada roditeljima.

Velika je umetnost i veliko ulaganje svakog pojedinca, da se oslobodi kretanja koji ga vuče na dole u smrt, koji ga vuče tako da nešto tuđe doživljava kao svoje i da se kreće na gore, ka toj drugoj ljubavi. Pored toga, treba obratiti pažnju na nekoliko stvari. Te stvari pripadaju osnovnim uvidima sa moje strane, koji omogućuju ove nove porodične konstelacije.

Osećaj krivice

Zašto je neko povučen na dole, u smrt? Često zbog osećaja krivice. Vir koji vuče na dno se često javlja zbog osećaja krivice. Taj osećaj krivice nastaje pre svega jer hoćemo da se rešimo nečega što nam pripada. Ili na primer, kada polažemo posebno pravo na život a drugima ga uskraćujemo. To bi bilo kao da kažemo: „Ja smem da živim, a ti ne“, kao što se to, na primer, događa kod abortusa. To je jedan ekstreman primer. Ali takve primere vidimo u mnogim drugim odnosima u porodici.

To znači, polažem pravo na nešto, što nekome drugom uskraćujem. Tada se osećam krivim, mada ne uvek svesno. Ali, postoji jedno mesto u duši koje to spozna i odmah reaguje. To je ta druga savest, nesvesna savest. To je jedan od mojih osnovnih uvida – da postoji savest, koje nismo svesni.

Dinamika savesti koja vodi ka smrti

Postoji savest koju osećamo, koje smo svesni. Osećamo je kao krivicu i nevinost. Ova savest je povezana sa pripadnosti našoj porodici. Pored nje, postoji jedna nesvesna savest, koja prati dva osnovna zakona.

Prvi zakon je: svako, ko pripada porodici, ima isto pravo da pripada. To znači: u jednoj porodici, svako ima isto pravo da joj pripada i da živi. Tamo gde je ovo pravo uskraćeno, povlači one, koji to pravo uskraćuju, ka onima kojima je to pravo uskraćeno. Dakle, povlači ih u smrt.

To se ispoljava na različite načine, na primer, kao niz nesrećnih slučajeva, bolesti ili čak samoubistvo.

Kada neko dete oseti ovakvo kretanje kod svog roditelja, može da kaže: „Bolje ja nego ti“. Tada dete biva povučeno u smrt, pri čemu preuzima na sebe krivicu koja pripada roditeljima. Dalje, ovakvo kretanje se ispoljava u različitim situacijama, na primer kroz anoreksiju i na skriveni način i kroz bulimiju. Takođe i kroz bolesti dece, poteškoće sa njima i kroz nesrećne slučajeve. Deca to rade iz ljubavi. To je ta slepa ljubav, koja vodi ka smrti.

Kada to razumemo, tada zavisi od nas da li ćemo se usuditi da se prepustimo kretanju koje nas vodi ka gore u život i odvaja od one koja vodi na dole u smrt. To je druga ljubav. To je kretanje Velike Duše.

Kretanje Velike Duše

„Kretanje Velike Duše“ – tako se nazivaju nove porodične konstelacije. „Kretanje Velike Duše“ znači: svi smo jednako uključeni u kretanje ljubavi. U tome je razlika. To je velika ljubav, za sve jednaka.

Kada se prepustimo ovoj ljubavi, tada smo oslobođeni one male, uske, koja nas vodi ka smrti, jer se na ovoj ravni možemo odvojiti od porodice. Ali, ne tako da je odbijamo, nego tako da prihvatamo sebe sa svim što nam pripada, sa iste ravni i jednako sa ljubavlju doživljavamo. Na ovoj ravni nema mesta za krivicu.

Ispaštanje

Na ovoj ravni ne postoji ni kretanje koje želi da se reši krivice. Kao, na primer, kroz ispaštanje. To je takođe dinamika koja vodi ka smrti. Ispaštanje znači uvek: naškodio sam sebi i naškodio sam drugima. Kada se rešimo ovog kretanja, ostavimo je iza sebe, dolazimo do te više ravni, na kojoj nam je sve uredu, takvo kakvo jeste. Zbog toga, na ovoj ravni nismo zabrinuti ni za nas same ni za druge.

Meditacija: Pogled na sreću

Zatvorite oči. Idite ka svojoj duši. Istovremeno, pogledajte samog sebe, iz sebe ali sa jedne udaljenosti. Znači, istovremeno ste i posmatrač i posmatrani. Posmatrajte same sebe sa jedne udaljenosti i pratite kuda se kreće onaj kojeg posmatrate. Posmatrajte kuda ga vuče i gledajte u tom pravcu, posmatrajte šta se dešava i koje kretanje dolazi kao odgovor. Tada dozvolite onome, koji tone na dole, da gleda na gore, u daljinu, ka svetlu, u nešto daleko i oslobađajuće – u sreću.

Kretanje Velike Duše ima nešto lepo i oslobađajuće. I tako je jednostavno. Nesreća je komplikovana. Sreća je jednostavna.

*Bukvalan prevod  bi bio „Kretanje Duha“. Meni samoj to nije bilo jasno, pa sam izabrala (u konsultaciji sa Ivom), ovakav naziv, da bude svima jasno da se radi o Velikoj, Zajedničkoj Duši, tj Izvoru.

DRUGA LJUBAV

Kada sretnemo nekoga ko dolazi iz jedne druge kulture, koji pripada nekoj drugoj religiji i koji je na mnogo načina drugačiji od nas, tada moramo da priznamo da su ti ljudi, iako potpuno različiti od nas – nama jednaki. Moramo da priznamo da ne postoji nijedna bolja kultura niti religija, nijedna bolja rasa, niti bolji narod. Tada možemo da se otvorimo za to nepoznato, bez ikakvog otpora. Tada dolazimo do Druge ljubavi*, koja spaja ono što je bilo razdvojeno.

Isus kaže: „Volite svoje neprijatelje“. On je takođe razjasnio šta to znači. Ali drugačije nego što to mi mislimo. Kada bi jedan prišao svom neprijatelju i rekao: „Volim te.“, onda bi dobio šamar. I to sa pravom. To je nametljivo, bez poštovanja i potpuno arogantno. Kada Isus objašnjava šta to ustvari znači, uzima za primer svog nebeskog Oca. On kaže: „Volite i budite milostivi kao moj nebeski Otac. On obasjava suncem i dobre i loše a kiša pada i na pravedne i na nepravedne.“ Kada to u sebe primimo i isto primenimo, tada odjednom naše Sunce obasjava sve ljude, sa svim njihovim razlikama i tada priznajemo da je svaki od nas na nekom drugom, višem nivou – jednak. To je ljubav koja nas na najdubljem nivou spaja. Kada tome verujemo i kada mu se prepustimo, kakav uticaj ima to u našem svakodnevnom životu, na primer u našoj porodici ili u našoj vezi?

Kroz porodične konstelacije je još nešto izašlo na videlo: kroz njih osvestimo puteve, kojima možemo i moramo da idemo, koji naše dosadašnje razumevanje nadaleko premašuju. Možemo na primer da vidimo, da u jednoj porodici u kojoj su mnogi stradali u Holokaustu, deca instinktivno priznaju zločince. Oni odjednom preuzimaju njihovu energiju. Zašto? Jer su u toj porodici zločinci isključeni. 

Šta god da isključujemo, to ima moć nad nama.

I obrnuto – u porodici zločinaca, deca zastupaju žrtve. Zašto? Jer u takvoj porodici žrtve nisu priznate, jer nisu prežaljene.

Daću jedan primer. Šta bi se dogodilo, kada bismo u Nemačkoj, Hitleru i njegovim sledbenicima dali mesto u našim srcima? Kada bismo ih priznali kao ljude kao što smo mi, koji su pratili svoju savest, koji su bili zarobljeni u svojoj savesti i u njenoj službi izvršili užasna dela? I kada bismo istovremeno gledali na njihove žrtve, podjednako svakog pojedinačno posmatrali i osetili da je to bila njegova sudbina? I kada bismo im odali počast i sa njima tugovali? I kada bismo na isti način sa zločincima tugovali? Šta bi se desilo u našoj duši? To je Druga ljubav. Tada prestaje svaka samopravednost. Oholost je tada okončana. **

Sada sam otišao u jednu, takoreći, duhovnu dimenziju. Ali u osnovi je ona krajnje ljudska. 

*Helinger govori često o Jednoj i o Drugoj ljubavi. Jedna ljubav se odnosi na ljubav između dece i roditelja i između partnera. Druga ljubav se odnosi na naš razvoj i napredak. Do te ljubavi dolazimo kada izdajemo savest porodice u kojoj smo rođeni, zarad nečeg novog, što će nas proširiti i obogatiti. Druga ljubav nastupa u partnerskom odnosu, kada oboje, zarad sopstvenog napretka, izdaju svoje porodice iz kojih dolaze i u svojoj duši daju mesto nečem novom, nečem što je pre bilo strano a oslobađaju se starih i ograničavajućih verovanja i načina življena. Ko to odbija, odriče se sopstvenog napretka. Ostaje zarobljen u svojoj porodici rođenja i u osnovi ostaje zauvek dete. Dalje, Druga ljubav znači da našem partneru kažemo: „Volim te i volim ono što nas vodi“. Druga ljubav znači da našoj sudbini i sudbini našeg partnera kažemo „Da!“. Kroz to postajemo blagi i pokorni. Dalje se to prenosi na sve ostale ljude.

**Iako je on ovde pričao o Nemačkoj i njenoj teškoj sudbini, mislim da bi isto moglo da važi i za Srbiju. Pa i na dalje...

RAJ

Konstelacijski rad, koji je u skladu sa nečim velikim, neko bi mogao da opiše kao duhovni rad ili čak kao religiozni. Ja sam sa tim veoma oprezan. On je nešto ljudsko, duboko ljudsko. On iznosi na videlo, da niko ne postoji sam za sebe. Svi smo sa nečim drugim povezani.

Nedavno sam razmišljao o Raju. Postoji li uopšte tako nešto? Mnogi veruju u Raj. Možda on i može da se doživi, ali ljudski da se doživi. Ta čežnja za Rajem, koju osećamo, verovatno može da se ostvari ovde na Zemlji. 

Šta se događa kada pratimo našu čežnju za Rajem? Tada čujemo iz daljine. Osluškujemo daljinu, kako bismo nešto spoznali. U ovom osluškivanju smo potpuno prisutni. Spoznajemo, bez reči i gledamo u daljinu u nešto što je daleko i istovremeno nepoznato i što nas polako obuzima.

Jpš uvek ne vidimo sasvim dobro, ali smo u ovom gledanju i slušanju otvoreni za nešto veliko. Odvajamo se od samih sebe i u skladu smo sa nečim velikim i tajanstvenim.

Postoji jedna reč za to nešto veliko, u čemu se sve potpuno doživljava. Ta reč je: praznina. Razjasniću to.

Sve što jeste je okruženo prazninom. Postojanje je ograničeno – nasuprot praznini. Praznina je beskrajna. U poređenju sa postojanjem, praznina je beskrajna.

Kada se izložimo toj praznini, postajemo joj slični. To znači da nas proširuje i čini beskrajnima. I tako joj izloženi, nadaleko osluškujemo i nadaleko gledamo. Tom osećaju uključujemo celinu i približavamo se našoj praznini. To nas ispunjava. U ovom kretanju doživljavamo Raj.

Kada sada više nas istovremeno doživi takvo kretanje, povezujemo se međusobno u tom iskustvu. Tada ovo iskustvo nije pojedinačno, već povezuje mnoge u istom stanju. I tada smo svi međusobno povezani u Raju. To znači da dosežemo do Raja kada se u prisustvu svih ljudi na ovaj način, u praznini, krećemo.

U nekim duhovnim i religioznim pokretima postoji predstava o preobraženju u Božijem prisustvu. Zamislite samo ili osetite, kako to utiče na vašu dušu. I kao poređenje, zamislite da se na isti način preobražujete u prisustvu ljudi, koji su u istom pokretu, nadaleko gledaju, nadaleko osluškuju, nadaleko osećaju. Šta je najbliže Božanstvu, ako uopšte postoji? Šta je najbliže Raju?