ZAGRLJAJ

Odavno razmišljam o ovome, o tome šta se događa u zagrljaju. Muškarac i žena su privučeni jedan drugome.

S jedne strane se nalazi muškarac, a žena je preko puta njega. Muškarac široko otvara ruke i pogledom poziva ženu; naspram njega je žena te i ona širi ruke ka njemu i gleda muškaraca sa ljubavlju i pozivom. Hrle jedan ka drugome i stapaju se u intimnom zagrljaju.

Koliko traje ovaj zagrljaj? Samo nakratko. Sam zagrljaj je nedovoljan. Odnos između muškarca i žene koji se može rešiti jednim jedinim zagrljajem je isuviše plitak odnos. Čak je i za život jako plitak. Dakle, posle ovog zagrljaja se tope, moraju se istopiti. Nijedan od njih ne misli da bi veza trebalo da traje dugo.

Ona čini korak unazad a i on isto tako. Zatim ponovo otvaraju ruke široko i gledaju preko glave partnera, prema životu, prema njegovom punom značaju, prema svemu. Sada se drugačije ponašaju prema svom zagrljaju, u tom zagrljaju se spajaju sa mnogima, na primer sa porodicom partnera, sa svim onim što pripada njemu ali istovremeno i sa svetom u svojoj celokupnosti. Onaj koji ovako širi ruke oseća iza sebe nešto uzvišeno, nešto veliko što ga gura, nešto veliko što se pokreće i deluje. Zatim se ponovno pogledaju, ali u skladu sa ovom monumentalnom veličinom. Oni od tada žive svoj odnos na jednom drugom nivou. Na nivou koji ima drugačiju širinu i dubinu. Oboje gledaju partnera kao deo svih drugih ljudi. On se ne usuđuje da se izmakne i odvoji od drugih. Više to ne može da učini. Ali baš zato što je ova vizija je toliko široka, oni mogu koračati nezavisno jedno prema drugome, mogu se odvojeno kretati da bi se ponovno spojili i rastavili, jer su vezani za nešto mnogo više.

SREĆA - III deo

PRAVILA SREĆE

Postoje određene prepreke za sreću. One započinju pogrešnim procenama. Jer za sreću postoje određena pravila i ova pravila moramo da znamo.

VIŠE

Prvo pravilo sreće je: više. Čim se ograničim, sreća nestaje. Biće je sve manje, dok ne nestane. Znači, sreća je unutrašnji stav usmeren na – više! Zamislite jedan par. Oboje su svoju majku prihvatili i postali su par. Kada započne dan, oni u sebi kažu: „Malo više, danas malo više. Svakog dana malo više“. Zamislite samo, kako brzo taj par postaje srećan! Mogu odmah na vama da vidim, kako i vas to čini srećnim.

Obrnuto, kada neko kaže „danas mi je previše“ – sreća je već nestala. Sreći se svakog dana nešto dodaje – iz unutrašnjeg stava, iz rasta, iz unutrašnjeg mira, iz službe. I ovde je ključna reč: služiti sa ljubavlju.

Da li treba još nešto da kažem o pravilima sreće? Već vidim da vam neće biti dosta sreće :-)

I ne treba. „Dosta“ znači: sada prestajem. Sreći uvek nešto nedostaje. Odnosno, ne nedostaje joj ništa, nego može da se proširi.

SOPSTVENO

Sreća, sa jedne strane, uvek uključuje više. Sa druge strane, postavlja granicu. Prema mom iskustvu u ovom poslu, mnogi prelaze granicu iz slepe ljubavi. Kada od nekog drugog želimo da preuzmemo nešto što mu pripada, tada prelazimo tu granicu. Velika sreća se kreće između onih koji rade za sebe. To se protivi mnogim dosadašnjim predstavama.

Vratimo se malo nazad priči o majci i na isti način i ocu. Znači, tu je otac... Ah, uradiću to kao jednu vežbu:

Meditacija  „Jedinstven“

Zatvorite oči. Pogledajmo majku, pa zatim oca i pogledajmo svakoga od njih kao celinu. Oboje celi, posebni na svoj način. I onda ih posmatrajmo kao par. Majka je posebna, otac je poseban. Tako jedinstveni jednog drugog privlače.

Majka uzima našeg jedinstvenog oca, takvog kakav jeste, sa punim poštovanjem njegove nezavisnosti, njegove sudbine, njegove sreće. Onda otac uzima majku na isti način, jedinstvenu. Svaki ostaje takav kakav jeste i povezani su ljubavlju u kojoj zajedno, iako svako za sebe, odgajaju novi život.

Mi smo rezultat. U nama su oboje jedno iako smo mi sasvim drugačiji i samim tim i odvojeni – tamo je majka, onamo otac i ovde smo mi, nasuprot njima, iako su oboje u nama sjedinjeni. Kažimo majci: „ Poštujem tvoju veličinu. Ti si ovde velika, ja sam još mali/-a.“ Isto to kažimo i ocu: „Ti si ovde veliki, a ja sam još uvek mali. Ostajem dete. I kao dete uzimam. Vi dajete, ja uzimam.“ I tako postajemo svi bogati, ali kao posebni, svako za sebe.

Šta je posledica? Odričemo se svake brige o roditeljima, svake brige o njihovoj sudbini. Njihov put vodi negde drugo, kao i naš. Mi smo svi vođeni jednom večnom silom, svako u svojoj službi. Tek tada, kada prepoznamo i priznamo sebe kao nezavisne sa sopstvenim granicama, možemo zaista da dajemo i da primamo. I da budemo srećni :-)

SREĆA - II deo

DOBRO DRUŠTVO

Kako biti srećan? Evo par trikova!

Neki se osećaju depresivno, neki su besni ili se osećaju krivim. Kako izaći na kraj sa tim? Kažite sebi: „U dobrom sam društvu“.

Ne samo da sam sada u dobrom društvu nego sam se i uputio ka dobrom društvu. To znači: pristupam sa ljubavi onima, koji još uvek ne smeju da budu u dobrom društvu. Tada odjednom dobijam snagu, izuzetnu snagu.

SREĆA U LJUBAVNOJ VEZI

Sreća, o kojoj sanjamo, uvek je sreća sa partnerom. Da li postoji neka druga sreća o kojoj sanjamo, a da nije sreća sa partnerom? Šta je dobitak na Loto-u u poređenju sa partnerom! Šta radi neko sa dobitkom na Loto-u? Traži partnera. Znači, to je ta prava sreća. Zato je važno da znamo kako funkcioniše jedan partnerski odnos.

Partnerska veza uvek funkcioniše kada je odnos sa majkom dobar. Bez majke nema muškarca. Bez majke nema ni žene. Samo onda, kada smo od majke upotpunosti primili život sa zahvalnošću, funkcioniše i naša partnerska veza i mi smo u njoj srećni.

NAREDNA SREĆA

Niko ne može da izdrži blagostanje, osim ako ne nađe partnera, kojem to može dalje da preda. To je osnova partnerske veze i sreće - ono što smo primili da podarimo dalje.

Tada dolazi naredna sreća. Partner je presrećan. Mi smo presrećni. Sada je sve duplo veće od one prvobitne sreće.

Zar to nisu dobre perspektive?

VIŠE O SREĆI

Gde smo ono stali? Da li smo pričali o sreći? Još uvek je vreme za priču o sreći.

Majka je početak sreće u svakom pogledu. Ova sreća se ispunjava na najlepši način u partnerskoj vezi a zatim na predavanje života na decu. To bogatstvo može sada dalje da se prenese deci. To je sledeća velika sreća.

A sada prelazimo na posao. Predajemo ljubav dalje, tako što služimo. Posao koji služi životu, odmah nas čini srećnim.

Još nešto. Kada smo od majke primili, što nam je dala, to je naš prvi veliki uspeh. Prihvatiti majku – to je jedna priča o uspehu. Ako nam je to pošlo za rukom, već smo veliki uspeh postigli. Naredni uspesi u životu su posledice tog prvog uspeha. Ko je svoju majku priznao i prihvatio, taj ima uspeha u poslu i u drugim odnosima.

Ko je svoju majku prihvatio, on zrači. Ko tako zrači, biće omiljen. On je odmah omiljen i privlači druge ljude. Ja odmah prilazim takvoj osobi, bez oklevanja! Znam da ću od nje nešto dobiti. Znači, prihvatanje majke, prihvatanje onoga što nam je majka podarila, ključ je uspeha i bogatstva. Svako je sa majkom bogat a bez nje siromašan. Ovo bogatstvo raste samo od sebe. Čim smo prihvatili majku i čim smo u skladu sa njom, postajemo bogati, zaista bogati u svakom smislu. To je ključ sreće.

Ne trebam više ništa da kažem. O sreći sam sve rekao. Ili možda još nešto nedostaje?

SREĆA - I deo

Za veliku sreću je zaista potrebna hrabrost. Držati se onoga šta je jednostavno i jasno i gledati napred, a pritom dotadašnje ostaviti iza sebe, to je veliki uspeh. Svaki pokušaj povratka je beg pred težinom sreće. Ali naprotiv, ona je jednostavna! 

Za sreću je potrebna najveća moguća hrabrost, jer na kraju, ova velika sreća samo može da bude prihvaćena kao nezasluženi poklon, koji čovek niti može niti sme da plati. U tome leži pokornost.

Kada se ova sreća pokaže, jedni kažu: imam još jedan problem i on još nije rešen. Oni beže od ove sreće, koju imaju.Time je ta velika sreća uništena.Tada je ona ponovo mala i čovek ostaje sa uobičajenom nesrećom – i to većinu čini srećnim. Jer za nesreću čovek ne mora ništa da radi, ona takoreći dolazi sama.

Ali za jednu takvu sreću, muškarac mora na primer svoju ženu da gleda sa ljubavlju. Ona se od juče toliko promenila i tako je divno to videti! Takva sreća bukvalno pada sa neba, bez bilo kakvog rada. Ali moraš da je uzmeš i da je zadržiš.

NOVI DAN

Novi dan dolazi nakon starog. Ali on je zaista nov tek kada stari dan sme da ostane u zaboravu, šta god da nam je doneo – u sreći, u radosti, u poslu ili bolu.

Samo novi dan nas vodi dalje i donosi novu sreću, novu radost, novi uspeh. Samo novi dan može nama u potpunosti da raspolaže. Samo on može da nas ispuni. Sećanje na prošlu sreću nije dovoljno za novu. Sreća želi da ide dalje.

Dok naprotiv, sećanje na prošlu nesreću i prošlu patnju je dovoljno da se ona ponovo proživi. To sećanje je dovoljno da upropasti novi dan, da ga pretvori u stari, ostavlja ga u tami, ne dozvoljava mu da se rodi, da se razvije.

Znači, novi dan je nov samo onda kada stari sme da prođe. Samo onda nam donosi nove mogućnosti i postaće za nas jedan potpun dan.

Šta se dešava kada mi već danas gledamo na novi dan, koji tek sutra dolazi? I tada propuštamo to današnje novo. 

Kada se ovo prenese na ceo naš život, to znači: ko živi u prošlosti, kako u svojoj, tako i u prošlosti svoje porodice ili prošlosti svog naroda, on je jako malo u sadašnjosti. Ona je za njega izgubljena, kao da je već prošla i zbog toga više prazna nego ispunjena. To „novo“ zahteva od nas, da u tom momentu ono „staro“ pustimo.

Slično je i sa budućnosti. Za budućnost žrtvujemo najčešće bliskost, mogućnosti i sreću koja nam je već u rukama, ponekad ne samo našu sopstvenu nego čak i sreću drugih.

Gde živi religiozan čovek? Mnogi religiozni ljudi žive u prošlosti, kao na primer u jednoj tradiciji, koja je odavno započeta i koja u sadašnjosti i dalje pretežno ponvalja to staro.

Ali većina religioznih ljudi živi u budućnosti, u nadi za nekom drugom, boljom srećom.

Bogu se, ako uopšte postoji, po mom mišljenju ne može ništa pripisati – niti dobitak niti gubitak. U njemu je sve šta je za nas prošlost i budućnost – čista, ispunjena sadašnjost.

Religija bi za mene bila, pre svega predanost sadašnjosti, predanost novom danu.

„KAKO DA SVOJU DUŠU SPUTAM...“

„Kako da svoju dušu sputam...“. Sa ovim rečima počinje Rilkeova „Ljubavna pesma“. 

Da, ali niko u ljubavi ne može da sputa svoju dušu. Ona traži drugu dušu koja će je pronaći i onda obe vibriraju zajedno u skladu.

Niko ne može svoju dušu u ljubavi niti da sputava niti nečem drugom da je okrene. Šta god da jedno misli, oseća i želi, čemu se potajno nada, šta ga boli i najdublje pogađa, druga duša to oseća, to utiče i na nju i odgovara sa radošću ili sa tugom, povlači se u sebe ili se bezgranično širi.

Jer dvoje su jedno. Oni su povezani, tako da sve što ih dodiruje, dovodi ih u harmoniju, kao kada violinista iz dve strune dobije jedan ton. Nijedna struna ne daje muziku sama za sebe, kao što i obe duše mogu samo zajedno da trepere. Neko, ko o njima odlučuje, drži violinu u rukama i svira. On svira pesmu života. Kada dodirne strune zaljubljenih i na njima svira pesmu života, to je jedna slatka pesma, pesma radosti i sreće, jedna pesma nade i vere.

I drugi, koji ovu pesmu prisluškuju, vibriraju sa njima. Veliki violinista dodiruje i njihove strune i ova pesma uskoro prerasta u simfoniju. 

Ko je ovaj violinista? Ko to dodiruje naše duše, dovodi ih u harmoniju, daje im nadahnuće i uzima u službu ljubavi i života?

Mi ga ne znamo, ali čujemo njegovu melodiju i pevamo uz nju.

A evo i Rilkeove pesme:

"Kako da dušu sputam, da se tvoje

ne takne? Kako mimo tebe njom

da grlim druge stvari i daljine?

Ah, rado bih da sklonim je na koje

zaboravljeno mesto usred tmine,

u neki strani, tuđi kut, u kom

neće je tvoje nijati dubine.

Ali ipak, sve što dodirne nas dvoje

ko gudalo nas neko spaja, koje

Iz dveju struna jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?

I koji ovo svirač drži nas?

O, pesmo slatka."