NOVAC

Novac je energija. On ima veliki uticaj. Njemu nešto prethodi, na primer neko ulaganje koje će biti plaćeno. Što je veće ulaganje, to novac ima veću energiju, pretpostavljajući da on odgovara tom ulaganju. Ako je novac manji od ulaganja koje će njime biti plaćeno, zadržaće svoju vrednost ali će imati manju energiju. Ukoliko je veći od ulaganja, takođe gubi svoju energiju. To se ogleda u tome što se novac gubi. Gubi se i od njega ne ostaje ništa.

Isto važi i kada novac gomilamo umesto da sa njim nešto preduzmemo ili da ga u nešto uložimo.

Kada novac izgubi svoju svrhu, tj. svoju funkciju sredstva razmene za usluge koje služe našem životu i životu drugih, od njega preostaju samo cifre bez prave vrednosti. On dobija ponovo svoju vrednost kada donosi više od cifara, kada zahteva nešto lično od nas i kada je upotrebljen tako da služi životu. Važno je da rad i ulaganje budu povezani sa njim! Novac koji je pozajmljen, a ne dobijen kao rezultat nekog rada i ulaganja, se gubi. To je novac bez energije i on brzo nestaje.

Novac se kreće u kružnom toku od ulaganja do zarade, od novog ulaganja do nove zarade. U ovom kružnom toku oboje rastu – i ulaganje i zarada.

Obrnuto, kada je novac pozajmljen ili dat, bez ulaganja koje mu odgovara, počinje jedan sličan kružni tok. Ali ovde od gubitka do gubitka, sve dok ne nestane to što je preplaćeno.

Novac se drži podalje od onih koji ga preziru. I tako bez novca bivaju sve slabiji, zadržavajuči se u stanju bede, umesto da se razviju i osnažuju.

Ko je skroman i nekako izlazi na kraj sa malo novca, novac je ka njemu okrenut. Doći će mu, kada mu bude potreban i za njega ostaje snažan.

Ko novac ceni, može da ga prepusti svom toku. On ga drži na jednom dugom povocu kao psa. Kada mu je potreban i kada ga pozove, novac mu dolazi.

Ponekad se novac povuče. Na primer, kada neki trud, koji je sa mnogo ljubavi za nas uložen i koji nam je ponuđen, ne cenimo, pre svega ulaganja naših roditelja. Samo kada njihova ulaganja poštujemo, do nas i do njih dolazi zarada, koji odgovara tom ulaganju.

Sav novac dolazi i ostaje na ovom svetu. Na drugom svetu, sa neke druge strane, računa se neka druga valuta. Ipak, novac deluje odavde i na taj drugi svet, kada ga mi na jedan dobar način i uzmemo i ostavimo. On sme da ostane, kada se naše vreme završi. Odslužio je svoje.

Pitanje je: za koga ili za šta on ostaje? Da li onaj ko dolazi posle nas ima snage da ga zadrži? Da li će on služiti zaradi za neko ulaganje ili će biti breme koje će da opterećuje?

Šta se od ovih razmišljanja dobija kao uvid? Novac se ponaša kao neki glasnik, koji je poslat nama sa nekog drugog mesta. On hoće da ga mi zaradimo, kako bismo ga u nešto uložili i onda da ga ostavimo njegovom vremenu. Čujmo poruku, koju nam ovaj glasnik sa nekog drugog mesta donosi i povedimo računa, šta on u službi njegovog vladara od nas zahteva, šta god da nas na kraju čeka! Mi ne možemo niti smemo da biramo.

Ophodimo se prema novcu sa puno poštovanja, kao prema božijem otkrovenju. U skladu sa tim, kažimo novcu „Da“, šta god da on od nas očekuje ili zahteva! U skladu sa ovim otkrovenjem, pristupimo novcu kao božijoj službi i službi za živote mnogih – jednoj službi sa ljubavlju.